Izazov iz dubine

Godinama je sanjao da zaroni do dna Marijanskog rova, najdubljeg mesta u okeanu. Ali da bi to ostvario, istraživač i filmski reditelj Džejms Kameron morao je da osmisli i sagradi sopstveno plovilo, futurističku podmornicu Deepsea Challenger . Posle sedam godina planiranja, konstruisanja i testiranja preostalo je samo pitanje da li ta podmornica može da izdrži strahovit pritisak na dubini od 11.000 metara. Kako se dvomesečna ekspedicija bližila kraju, odgovor na to pitanje bio je presudan da Kameron sačuva živu glavu.

Izazov iz dubine Snimio: Mark Tisen

Bližila se sezona oluja i nije ostalo mnogo vremena. Uzburkano more stalno je sprečavalo Džejmsa Kamerona da zaroni do tačke „Čelindžer Dip“, najdublje tačke u Marijanskom rovu, oko 11 kilometara ispod površine. Čim su se talasi neznatno primirili, kapetan broda dao je zeleno svetlo. Kameron se ukrcao u kapsulu, a za njim je jedan član posade čvrsto zabravio poklopac težak 180 kilograma. Ekskluzivno za National Geographic Kameron opisuje napetost i uzbuđenje tokom ovog epohalnog zaranjanja do dna.

5.15h ujutro, 26. mart 2012.
GPS: 11°22' severno, 142°35' istočno
(ZSZ od Guama, Zapadni Pacifik)

Pogledajte galeriju fotografija

Pred zoru se spuštam u mračno, tamno more. Moja podmornica Deepsea Challenger ljulja se i zanosi dok se visoki talasi valjaju oko mene. Posle dva-tri sata isprekidanog sna svi smo budni još od ponoći. Drži nas adrenalin, još jednom proveravamo sve u vezi s podmornicom. Ovo su najteži uslovi u kojima sam do sada ronio na ovoj ekspediciji. Na monitoru kroz spoljne kamere vidim dvojicu ronilaca pored moje tesne pilotske kabine kako trpe besomučne udare moćnih talasa dok se trude da podmornicu nameste u odgovarajući položaj za zaranjanje.

Pilotska komora zapravo je čelična lopta prečnika 109 centimetara, a ja sam se spakovao u nju kao orah u ljusku. Sedim izdignutih kolena, kao da sam na podu, glave povijene zbog zakrivljenog plafona kapsule. Biću zguren u tom položaju sledećih osam sati. Bosim nogama se oslanjam na čelični poklopac težak 180 kilograma. Bukvalno sam zatvoren. Često me pitaju da li se u kapsuli osećam klaustrofobično. Meni je fino i udobno. Ispred sebe imam četiri monitora – na tri su slike sa spoljnih kamera, a četvrti je osetljiv na dodir i služi mi za rukovanje instrumentima.

Podmornica je drečavozelena i spušta se u talase pomoću brodske dizalice, nalik na uspravni torpedo ustremljen ka središtu Zemlje. Stiskam dugme i pomeram svoju spoljnu 3-D kameru, zakačenu na vrh šipke duge 1,8 metara, gledam prednju stranu podmornice. Ronioci se spremaju da otkače veliku plutaču koja je do sada bila pričvršćena za podmornicu da bi je držala na površini vode.

Godinama sam razmišlajo ovom trenutku i priznajem da me je proteklih nedelja povremeno hvatala jeza kad bih pomislio šta sve može da krene po zlu. Ali sada sam iznenađujuće miran. Obavijen sam podmornicom, ja sam deo nje i ona je deo mene, a baš to sam sanjao i priželjkivao. Kao jedan od konstruktora, iz prve ruke znam sve njene funkcije, prednosti i mane. Posle višenedeljne obuke, rutinski stiskam određene dugmiće i prekidače, bez razmišljanja. U ovom času ne strepim, već sam odlučan da obavim ono zbog čega smo došli i unapred se radujem kao dete.

Idemo. Udahnem, uključim mikrofon. „Dobro. Spreman sam da zaronim. Puštaj, puštaj!”

Vođa ronilaca izvlači uže i oslobađa plutaču. Podmornica tone kao kamen i već posle nekoliko sekundi ronioci se pretvaraju u igračkice koje vidim negde daleko gore, na ustalasanoj površini. Sve su manji i nestaju sa vidika, oko mene je mrak. Bacam pogled na instrumente, tonem brzinom od oko 150 metara u minutu. Celog života sam sanjao, sedam godina konstruisao podmornicu, mesecima je mukotrpno sklapao, naporno i uzbudljivo putovao dovde i konačno se spuštam ka tački „Čelindžer Dip”, najdubljoj podmorskoj tački na svetu.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je avgustovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.