Prvi Australijanci

Aboridžini su 50.000 godina imali svoj kontinent. Danas čine manje od 3 odsto ukupne populacije, a njihov tradicionalni način života polako nestaje. Ipak, ne svuda. U njihovoj postojbini još uvek se neguju starinski običaji.

DA BIH MOGAO da posetim Matamatu, seoce od oko 25 ljudi izgubljeno u čestaru, potrebna mi je dozvola Gejpalvanijeve majke. Filis Batumbil je matrijarh Matamate, žena bez dlake na jeziku, od čijeg gromkog smeha može da vam spadne šešir s glave, a kad se namrgodi, što često čini, i psi podviju rep i zacvile. U Matamati postoje dva telefona. Jedan pripada Batumbil, dok onaj drugi koriste svi ostali stanovnici sela.

Okrećem broj i Batumbil se javlja. Ona govori nekoliko dijalekata jolngu mate, jezika plemena Jolngu, a odlično zna i engleski. Kao mnogi njeni sunarodnici, i ona ima prvo englesko i drugo aboridžinsko ime, ali više voli da je oslovljate aboridžinskim imenom. Batumbil je umetnica – slikanje je jedan od njenih brojnih hobija. Sa njom sam i došao u kontakt preko upravnika umetničke galerije koji je zastupa. Ona slika krajnje simbolične predstave sa ražama, gušterima i drugim svetim totemima na kori drveta i šupljim kladama, a četkice pravi od soptvene kose.

Pitam Batumbil da li mogu da ostanem u Matamati nekoliko nedelja, s tim da platim za smeštaj i hranu. I dobijam dozvolu. Na kraju pitam da li treba nešto da donesem

"Večeru za 25 osoba", kaže.

IZNAJMLJUJEM avion u jednom od najbližih gradova. Pilot leti nisko iznad čestara, a visoko, tanko i retko drveće liči mi na loše presađenu kosu. Stižemo do jedne prostrane, pravougaone čistine sa šačicom kuća u obliku teretnih vagona, gde slećemo. Batumbil sedi ispod jednog starog mango drveta, okružena sa svojih pet pasa, i štrika torbu od prirodnih vlakana. Na sebi ima crnu majicu bez rukava, drečavoljubičasti sarong, naočare za čitanje sa plastičnim ramom i crveno nalakirane nokte. A njena kosa, gomila spiralno uvijenih crnih kovrdža, skupljena je na vrhu glave i uvezana žutom mašnom.

Istovarujem dve torbe ličnog prtljaga i desetak kesa sa hranom. "Večera za 25 ljudi nije mali tovar", kažem ja. A Batumbil klima glavom. "Pogledaj svu tu hranu", kaže. "E zamisli sad da sve to uloviš za jedan dan i to samo sa kopljem. I isto toliko i sledećeg dana i dan kasnije." "Mislim da je to skoro nemoguće", kažem. "E vidiš, a Aboridžini to rade svakoga dana i to već 50.000 godina", kaže ona. 

Od toga je 49.800 godina ovaj kontinent pripadao samo njima. Nekada je bilo oko 250 različitih aboridžinskih jezika, na stotine dijalekata i mnogo više klanova i podgrupa. Ali svi oni su imali mnogo toga zajedničkog u pogledu duhovnosti i kulture i mnogi su mi rekli da nije nikakva uvreda to što su ih spojili sve zajedno pod zajedničkim nazivom Aboridžini. I oni sami sebe zovu Aboridžinima. Više hiljada generacija živelo je u malim nomadskim grupama, kao lovci-sakupljači, i selilo se u nekom svom ritmu ogromnim australijskim prostranstvima. A onda je, 29. aprila 1770. godine, britanski istraživač Džems Kuk pristao svojim brodom "Endevor" uz jugoistočnu obalu. Naredna dva veka bila su stravičan primer zatiranja jedne kulture – masakr nad Aboridžinima, zarazne boleštine, alkoholizam, prisilna integracija i podjarmljivanje.

Trenutno u Australiji živi nešto više od pola miliona Aboridžina, što je manje od 3 odsto ukupne populacije. Samo manji broj njih naučio je da odigra aboridžinski ples ili da lovi kopljem. Mnogi antropolozi smatraju da Aboridžini imaju najdužu i najtrajniju religiju i najduže zadržane umetničke forme – likovne predstave izvedene linijama i tačkama, koje su još u drevna vremena krasile zidove pećina i stenovith zaklona. Oni su jedna od najtrajnijih ljudskih zajednica za koje svet uopšte zna. Avaj, tradicionalni način života Aboridžina danas je, objektivno gledano, skoro izumro.

Skoro, ali ne potpuno. Jer ponegde se još uvek održava. Pre svega na području Arnhemove zemlje, gde se nalaze Matamata i desetine drugih zajednica, spojenih zemljanim putevima koji su prohodni jedino po suvom vremenu.

Pogledajte galeriju fotografija

Arnhemova zemlja nije potpuno izolovana od modernog sveta. Ima solarnu energiju, satelitske telefone, aluminijumske čamce i televizore sa ravnim ekranom na koje su priključeni DVD plejeri. Ali teren je neprohodan, pun trnja, zmija, insekata i krokodila. Ukoliko nova generacija bude odabrala supermarket umesto koplja, onda će to biti stvarni kraj. Pitao sam se kakva je mogućnost opstanka. I onda sam nazvao Batumbil.

Pregleda moje kese sa hranom iz supermarketa i pita me da li ću je stvarno podeliti sa svima njima. Uveravam je da hoću. Nedugo zatim – ne znam koji signal je dala – odjednom se narod okuplja oko kesa sa hranom. Doneo sam šnicle i povrće, konzerve sa raviolima i kutije sa voćnim sokovima. Matamata je u suštini jedna proširena porodica, dom Batumbiline dece, unuka, nećaka, braće. Za tren oka sve su pokupili, čak i grickalice koje sam kupio za sebe. Na kraju ostaju samo prazne kese da se prevrću na povetarcu.

Izraz lica me verovatno odaje jer me Batumbil pita da li sam gladan. Priznajem da jesam. "Idi sa momcima i ulovite kornjaču", upućuje me.

Nastavak na sledećoj strani



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.