Naš nađubreni svet

Ako ne budemo pazili, poljoprivreda bi mogla da nam uništi planetu. Evo kako da uzgajamo sve što nam treba sa manje hemikalija.

TRAČAK REŠENJA nazire se na jednoj farmi u blizini gradića Harlan u zapadnoj Ajovi. Stado od 90 goveda pase na zelenom pašnjaku, a nekoliko stotina svinja rije po gomilama slame, dok su svuda unaokolo njive zasađene lucerkom, kukuruzom, sojom, ovsem i ječmom.

Ron i Marija Rozman ne đubre svoje njive azotnim đubrivom, bar ne onim iz fabrike. Umesto toga, azot se dodaje biološkim putem, pomoću bakterija koje žive u čvorićima na korenju mahunarki, kao što su soja i lucerka. Ron Rozman sadi detelinu kao predusev u jesen, tako da mu taman posluži kao prirodno đubrivo za kukuruz koji sadi s proleća. Jedan deo azota ostaje u kukuruzu, kojim hrane svinje. Najveći deo toga završi u prirodnom đubrivu kojim će ponovo nađubriti njive i tako stalno u krug. Za razliku od drugih organskih poljoprivrednika, Rozman nikad ne kupuje prirodno đubrivo od svojih komšija.

„Cilj nam je bio da stvorimo jedan zatvoreni krug”, kaže on. „Mi smo primer kako jedna organska poljoprivredna farma treba da izgleda.”

Zalazimo u jednu njivu kukuruza, čije stabljike znatno nadvisuju naše glave. „Pogledajte taj kukuruz”, ushićeno kaže Rozman. „Sad bismo ovde sigurno mogli da naberemo pet tona kukuruza. Mnogi vele: ’Vi organski poljoprivrednici ne možete da nahranite svet.’ A ja im velim: ’Nije tačno. Gde ste da vidite kako je rodilo.’ ”

Ipak, Rozmanovi metodi imaju svoju cenu. Kao prvo, ovakav način poljoprivrede zahteva mnogo više posla. A i biologija radi mnogo sporije od azotare. Usevi koji stvaraju zalihe azota u zemlji, kao lucerka, na primer, ne donose toliko novca niti mogu da prehrane toliki broj ljudi kao, recimo, kukuruz koji je večito gladan azota.

Ali u Severnoj Americi to i nije toliko veliki problem. Sjedinjene Države, koje imaju šest puta više obradive zemlje po glavi stanovnika nego Kina, mogu sebi da dozvole luksuz da gaje manje produktivne useve koji štite prirodnu okolinu ako su ljudi spremni da ih kupuju. To je upravo slučaj i sa Rozmanom. On dobija malu novčanu svotu od države kao deo ekološkog subvencionisanog programa, a svoje organske useve prodaje po vrlo visokoj ceni.
Međutim, da li je svako spreman da plati toliku cenu? Može li njegov metod da prehrani najmnogoljudniju zemlju na svetu? Džu Džaoljeng se u svojoj kancelariji na Institutu za agrarnu nauku u Nanđingu glasno smeje na ovo pitanje. „Organska poljoprivreda nije rešenje za Kinu”, kaže otresito.

Ipak, možda postoji srednje rešenje – odličan prinos uz manje zagađivanje azotom – a na to upućuju i iskustva sa njiva koje su valjda najviše proučavane na svetu. Te njive, od kojih svaka zahvata tačno jedan hektar, pripadaju Kelogovoj biološkoj stanici Državnog univerziteta Mičigen, blizu Kalamazua. Već 20 godina na ovim njivama gaje se kukuruz, soja i pšenica u istom, nepromenjenom ritmu, što omogućava direktno poređenje četiri različita metoda zemljoradnje, od uobičajenog do organskog. Sve što dolazi i odlazi sa ovih njiva pažljivo se meri: količina kišnih padavina, đubrivo, azotni oksid koji isparava iz zemlje, voda koja otiče kroz zemlju i, konačno, žetva.

Pogledajte galeriju fotografija

Fil Robertson sa Univerziteta Mičigen, koji je pomogao oko pokretanja ovog dugoročnog eksperimenta, vodi me u obilazak njiva. Nestrpljiv je da mi otkrije neke nove i „potpuno neverovatne” podatke. Svaka njiva, standardno izorana i nađubrena po preporuci, propustila je u proteklih 11 godina 680 kilograma azota po hektaru u plitke podzemne vode Mičigena. „Tako smo izgubili otprilike pola đubriva koje smo dodavali”, kaže Robertson. A to je mnogo manje od uobičajenog gubitka u Kini. Pa ipak, kada se pomnoži sa milionima hektara obradive zemlje u Americi, to je dovoljno da zagadi podzemne vode, da pretrpa reku Misisipi hranljivim materijama i stvori ogromnu mrtvu zonu u Meksičkom zalivu.

S druge strane, organske njive u Robertsonovom eksperimentu, koje nisu đubrene ni komercijalnim ni prirodnim đubrivom, izgubile su svega trećinu pomenute količine, ali im je i prinos bio za 20 odsto manji. Zanimljivo je da su se „ekonomične” njive, koje su dobijale malo đubriva i na kojima su ujedno sađeni i zimski predusevi, pokazale kao najbolje rešenje. Prosečni prinosi bili su otprilike isti kao sa običnih njiva, ali je oticanje azota znatno smanjeno, skoro kao kod organskih njiva. Kad bi američki farmeri uspeli da svedu gubitak azota makar približno ovoj količini, smatra Robertson, onda bi obnovljeni ritovi i oživljeni potoci i rečice mogli da očiste ostatak. Međutim, kao i u Kini, mnogi farmeri teško prihvataju promene. Kad je u pitanju egzistencija porodice, pre će se odlučiti da sipaju previše nego premalo đubriva. „Dobar domaćin u današnje vreme mora da računa na nepovoljne ekonomske posledice”, kaže Robertson.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.