Dolina šlemova

Tri pozlaćena šlema nađena su na teritoriji nekadašnje rimske provincije, dok su u središtu imperije, na Apeninskom poluostrvu, nađene samo srebrne obrazine i vetrobran jednog šlema...

Dolina šlemova Snimio: Marko Risović

Bilo je prošlo podne kada je Mirjana Manojlović Marijanski, kustoskinja Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu, tog kišnog majskog dana 1955. godine primila telefonski poziv iz Šida. Dr Nada Aćimović, lekar iz obližnjeg Berkasova, saopštila joj je uzbuđenim glasom da je seljanka Angelina Vrkatić, okopavajući kukuruz, pronašla na svojoj njivi dva zlatna šlema.

Osećajući da je reč o senzacionalnom otkriću, mlada kustoskinja i njen kolega Šandor Nađ već sutradan izjutra su bili u Berkasovu. I zaista, u rukama  starije seljanke, koja se za tu priliku svečano obukla, nalazila su se dva veoma dobro očuvana rimska šlema, za koja će se naknadno utvrditi da potiču iz IV veka naše ere. Uzbuđeni, zajedno su otišli na mesto nalaza.

DOLINA AŠMAN nalazi se severozapadno od Berkasova i udaljena je od sela nepun kilometar. To je zapravo jedna uvala koja se u dužini od kilometar i po prostire pravcem sever–jug, sa prosečnom širinom od 40 metara i najvećom visinskom razlikom od 25 metara. Njenim levim obodom ide put do sela Bapska u susednoj Hrvatskoj, dok se putem koji ide dnom uvale stiže do manastira Svete Petke, posle kog se ona širi i stapa sa ravnicom. Dolina je uglavnom pod šumom i vinogradima, između kojih se nalazi Angelinina njiva, većim delom na levoj strmini, dok je drugi deo njive u ravnini do donjeg puta.

„Da nešto svetluca u zemlji, primetila sam još pre nekoliko godina. Bila sam uverena da su to neeksplodirane granate, kojih je u našem kraju, nedaleko od mesta proboja Sremskog fronta, tada bilo mnogo”, započela je svoj iskaz Angelina Vrkatić. „Zbog toga taj deo njive nisam obrađivala, niti sam mu prilazila. Nalaz nisam prijavila iz bojazni da će mi celu njivu blokirati dok je ne očiste. Ali posle ovogodišnjih proletnjih kiša, predmeti su bili znatno vidljiviji, pa sam ih, videvši da to nisu granate, izvadila iz zemlje i krišom odnela kući. Tek kad sam ih oprala vodom, videla sam da su to šlemovi i da na njima ima zlata.”

Već sutradan Angelina je bila u Novom Sadu da se raspita za vrednost svog nalaza. Na osnovu donetog parčeta i Angelininog opisa šlema, zlatar Mojse Nandor joj je rekao: „Ovo je samo tanka pozlata. Sa jednim gramom zlata možete pozlatiti celog konja. Nego, ovo je mala korist za vas, a velika za muzej.” Odmah po povratku u Berkasovo Angelina je otišla svojoj rođaki doktorki Nadi.

Danas se šlemovi iz Berkasova nalaze u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, gde kao najreprezentativniji simboli rimske moći u IV veku dominiraju izložbenim prostorom bogate antičke zbirke. Uz njih se ravnopravno nalazi i šlem iz Jarka, rekonstruisan od delova pozlaćene oplate otkrivenih pola veka kasnije u okolini istoimenog sremskog sela.

PRIČU O NALAZU IZ JARKA dobili smo izvorno, od samog nalazača. Kao i Angelina iz Berkasova i Živko Rajaković iz Hrtkovaca je, obrađujući svoju njivu na potezu Jarčine, pronašao za nauku vredne predmete. „Znajući još od malena da je obližnji Sirmijum bio jedna od prestonica Rimskog carstva i da se u ataru mog sela i susednog Jarka nalaze arheološki nalazi rimskog naselja i poljoprivrednih imanja iz tog doba, nisam bio iznenađen kada sam krajem septembra 2005. godine primetio u svežoj oranici omanji keramički sud, kakve sam već viđao u rukama arheologa koji godinama dolaze u Hrtkovce da istražuju obližnji lokalitet Gomolava na obali Save.” Živko nastavlja: „Iznenadio sam se kada sam video da sadržinu suda čine srebrni pozlaćeni delovi koji su bili dobro urolani kako bi se mogli ubaciti kroz mali otvor suda u obliku ćupa. Posle bezuspešnih pokušaja da od nađenih delova sklopim prepoznatljiv predmet, sačekao sam da arheolozi posle zime ponovo dođu na Gomoglavu i da njima pokažem nalaz. Već posle prvog pregleda sadržine ćupa dr Velika Dautova Ruševljan, arheolog Muzeja Vojvodine, zaključila je da je reč o delovima šlema sličnim onima iz Berkasova i predložila mi, s obzirom na to da je u pitanju nalaz velikog muzejskog i naučnog značaja, da isti ponudim za otkup.”

Muzej Vojvodine je delove šlema otkupio od Živka Rajakovića krajem 2006. godine, a u julu naredne godine stručnjaci Narodnog muzeja u Beogradu započeli su restauraciju. „Klasifikacijom i spajanjem fragmenata u posebne celine pokazalo se da je preko 85% oplate šlema bilo očuvano u tako dobrom stanju da se moglo pristupiti njegovoj idealnoj rekonstrukciji. Ovome je, pored izuzetne veštine tima konzervatora-restauratora, doprinela očigledna sličnost konstrukcije ovog šlema sa šlemom broj 2 iz Berkasova”, objašnjava nam arheolog docent dr Miroslav Vujović, stručni konsultant u ovom procesu.

KADA SU I GDE IZRAĐENI ŠLEMOVI, ko su im bili vlasnici i za koje istorijske okolnosti treba vezivati njihovo ostavljanje, bila su pitanja na koja je nauka trebalo da odgovori. Nalaz đemova (turcizam; đem, deo ulara - kratka metalna šipka koja se stavlja konju u usta, prim.ur. NG Srbija) uz šlemove iz Berkasova jasno govori da su šlemovi pripadali konjanicima, pozlata da su vlasnici bili visokog ranga, a da je šlem sa ukrasima morao biti privilegija neke visokorangirane ličnosti, vojskovođe ili pak samog vladara. Da šlemovi iz Berkasova i Jarka nisu bili paradni, već su korišćeni u borbi, govore tragovi krvi na onom raskošnijem iz Berkasova i činjenica da su sva tri imala tešku gvozdenu osnovu za odbranu od udaraca, koja bi bila nepotrebna da su korišćeni u paradne svrhe. S obzirom na to da su prevučeni dragocenim materijalima, pretpostavlja se da su izrađeni u samom Sirmijumu, centru provincije, gde su tada postojale radionice za naoružanje i vojnu opremu i trezor sa zlatom.

Šlem broj 2 iz Berkasova ima natpis VICIT [LIC]INIANA, koji je arheolozima pomogao da šlemove iz Berkasova datiraju u prve decenije IV veka, što je i najširi hronološki kontekst ostavljanja šlemova, u vremenu stalnih sukoba sa varvarima duž limesa na Dunavu i poligon brojnih međusobnih sukoba različitih pretendenata na rimski presto.
„Jedna od takvih okolnosti je svakako bitka kod Cibala, održana 8. oktobra 314. ili 316. godine između trupa Konstantina Prvog i Licinija, kod današnjih Vinkovaca”, objašnjava nam dr Vujović, posle čega smo se, poneti pričom, našli na licu mesta – u Vinkovcima, sa ciljem da proputujemo pravcem Vinkovci–Berkasovo, po delu moguće trase Licinijeve vojske posle bitke kod Cibale.

Sa vojnog stanovišta ravnica je brisani prostor sa kojeg treba što pre ukloniti svoje jedinice. Znali su to i Licinijevi stratezi, kada su uveče, posle celodnevne bitke protiv vojske suvladara Konstantina, poraženi krenuli od Cibale u povlačenje u svoj Sirmijum i dalje na istok. Zbog toga je, pod zaštitom noći, povlačenje preko ravnice za preko 10.000 Licinijevih vojnika trajalo celu noć, da bi se izjutra glavnina snaga sa carem Licinijem na čelu našla pod zaštitom Fruške gore. Putujući od Vinkovaca na istok uverili smo se da je posle 40 km ravnice, odnosno brisanog prostora, ta prva prirodna zaštita bila dolina Ašman.
„Ubrzano povlačenje Licinijeve vojske ka jugoistoku, nakon bitke kod Cibala, mogla bi biti jedna od okolnosti pod kojima su sakriveni kako šlemovi iz Berkasova tako i ostava iz Jarka. Natpis na jednom od šlemova iz Berkasova, protumačen kao svojevrstan ratni poklič – VICIT LICINIANA, odgovarao bi u potpunosti takvom scenariju”, pojašnjava dr Vujović.

POSLE PRELASKA slavonsko-sremske ravnice našli smo se ponovo u dolini Ašman. Kao i rimska vojska pre sedamnaest vekova i mi smo ovde našli prvo odmorište i okrepljenje izvorskom vodom i ašmanom (asman – tur. vinova loza), kako su ceo ovaj toponim nazvali kasniji turski osvajači. Danas se dolina u spomen na otkriće u stručnoj literaturi naziva Dolina šlemova, a u narodu je taj naziv prihvaćen kao spomen na vreme koje je ovom kraju donelo prosperitet i civilizacijski pomak.

Šlem iz Berkasova

Šlem iz Berkasova čine kalota od četiri jednaka segmenta povezanih krestom i poprečnom trakom i čeonog obruča koji nosi dve paragnatide (štitnike za obraze), štitnik za vrat i štitnik za nos. Osnovni delovi izrađeni su od kovanog gvožđa debljine 3 mm, prevučenog srebrnim pozlaćenim limom debljine 2 mm. Šlemovi su bili postavljeni kožom.

Šlem broj 1 iz Berkasova u potpunosti je očuvan i najlepši je i najraskošniji primerak među petnaestak u svetu poznatih primeraka kasnorimskih šlemova. Izuzetnog je sjaja, ukrašen umecima od staklene paste koji imitiraju dragi kamen smaragd i poludrago kamenje oniks i kalcedon. Verovalo se da smaragd čuva snagu vere, oniks je u predstavi oka imao ulogu stvaranja strah kod neprijatelja, dok je plavi kalcedon označavao telesnu snagu nosioca šlema.

Manje raskošan šlem iz Berkasova u stručnoj literaturi je poznat kao šlem broj 2. Za razliku od šlema broj 1 gvozdena osnova mu je debljine 4 mm, kalota je dvodelna, nema ukrašene umetke i nije u potpunosti očuvan (delimično je rekonstruisan jer ga je nalazač prilikom vađenja iz zemlje oštetio motikom).

Šlem iz Jarka

Šlem iz Jarka pripada grupi kasnorimskih šlemova istog tipa kao i oni iz Berkasova, sa svim karakterističnim delovima, oblikom i ukrasima. Oformljen je nakon rekonstrukcije na osnovu sačuvanih 110 delova srebrne pozlaćene oplate, koja je činila preko 85% njegove površine. Osnova šlema, sa koje je najverovatnije još u antici pokidana oplata, bila je od gvozdenog lima debljine 3–4 mm, a tokom rekonstrukcije izrađena je od poliestera.


Zlatni šlemovi iz Berkasova i šlem iz Jarka (na slici iznad), kao najreprezentativniji simboli rimske moći u IV veku, dominiraju izložbenim prostorom bogate antičke zbirke Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.