Mahagoni u opasnosti

Nezakonita seča je skoro potpuno uništila mahagoni u Peruu. Drvoseče svoje motorne testere okreću ka manje poznatim vrstama drveća, koje su od presudnog značaja za zdravlje prašume.

MALO JUGOISTOČNO od Alto Tamaja mozaik zaštićenih područja površine 38.850 kvadratinih kilometara, poznat kao Konzervacioni kompleks Purus, prepun je gigantskih stabala koja su iz tla džungle iznikla pre više vekova. Kroz ovu oblast protiču gornji tokovi reka Purus i Žurua, a u namreškanim naborima njenih brda uspevaju da se održe plemena koja žive u ekstremnoj izolaciji. Smatra se, takođe, da se u njoj nalazi čak 80 odsto preostalih peruanskih stabala krupnolisnog mahagonija.

Nelegalne drvoseče okolna indijanska naselja koriste kao sporedni ulaz u zaštićena područja. Mnoge zajednice su nasele na podvale ljudi koji im nude novac da bi lakše dobili dozvole za seču, koje onda koriste za "pranje" mahagonija nezakonito posečenog u rezervatima. Duž reke Vakapistea, pritoke reke Žurua koja sačinjava severozapadnu granicu Teritorijalnog rezervata Murunava, šest zajednica Ašeninka osiromašeno je i razočarano zbog ovog prevarantskog ponašanja.

Na vrhuncu kišne sezone pridružujem se Krisu Fejganu, izvršnom direktoru Organizacije za zaštitu gornjeg toka Amazona, sa sedištem u Sjedinjenim Državama i Arseniju Kaljeu, direktoru Nacionalnog parka Alto Purus, u obilasku reke Vakapistea. Četrdesetsedmogodišnji Kalje, koji u svojoj prevelikoj kaki uniformi izgleda kao neki dečak, nadležan je za veći deo kompleksa Purus. "Arsenio je uradio nešto izuzetno time što je uklonio drvoseče iz parka", kaže Fejgan. "Ali još uvek postoji velika potražnja za nelegalnim mahagonijem." Fejganova organizacija je oformila peruansku sestrinsku grupu nazvanu Propurus, koja treba da pomogne parkovskoj službi i urođeničkim savezima u zaštiti šume. Jedna inicijativa podrazumeva i organizovanje zajedničkih "komiteta za budnost" koji patroliraju rubom nacionalnog parka i ne dozvoljavaju uljezima da uđu. U našem kanuu na motorni pogon je i Hose Borgo Vaskez, oblasni direktor Propurusa, iskusni šezdesetogodišnji veteran borbe za zaštitu životne sredine širom peruanskog Amazona.

"Drvoseče kradu od vas i to bez posledica", kaže Borgo okupljenima na našoj prvoj stanici u jednom selu Ašeninka, Dulse Gloriji. "Zašto? Jer vi ne činite ništa da ih sprečite." Borgo veruje da će napori koji se ulažu u očuvanje životne sredine biti uspešni samo ako lokalne zajednice preuzmu aktivnu ulogu u odbrani područja sa kojih potiču. On kaže da su dve osnovne prepreke siromaštvo i nedostatak obrazovanja, zbog kojih mnogim seljanima mamac u vidu novca deluje tako zavodljivo, a potreba da se zaštiti šuma teško razumljiva.

Treća prepreka je udaljenost, koja kradljivcima drveta pruža značajnu prednost. Amazonska prašuma je toliko ogromna, a njene razuđene rečne doline su toliko rasprostranjene da je nemoguće da se efikasno nadgledaju. Odsustvo predstavnika vlasti na terenu kod drvoseča je probudilo osećaj da šumu mogu da arče kako im volja.

Jedan lokalni potkazivač nam priča da drvoseča Ruben Kampos uzvodno koristi nelegalnu rutu da posečeni mahagoni preko vododelnice dopremi do susednog rečnog toka. (Naši napori da dođemo do Kamposa i čujemo njegov komentar su ostali neuspešni.) Takav bi mu potez omogućio da svu nelegalno posečenu drvnu građu spusti vodom do reke Ukajali  i do pilana u Pukaljpi, glavnom gradu regiona, a da Ašeninka Indijanci na Vakapistei za to čak i ne saznaju.

Sledećeg dana lokalni vodiči nas po pljusku vode duboko u šumu u potragu za nedozvoljenim radnjama. Prolazimo pored ogromnog mahagoni drveta u čiju je koru urezano jedno X i koje je očigledno određeno za seču. Vezano za tlo širokim korenjem, veliko stablo se uzdiže u krošnju u kojoj su njegove grane posute orhidejama i bromelijama. Jedan usek u šumi vodi u kišom natopljenu džunglu i nestaje u jarkom zelenilu od kojeg se muti vid. Uskoro pronalazimo krivca –  tegljača marke džon dir sa ogromnim gumama parkiranog u šupi napravljenoj od zarđalih tabli talasastog lima. Nastavljamo dalje, prolazeći pored desetak masivnih debala mahagonija i španskog kedra koja čekaju da ih tegljač odnese. Kalje meri njihov prečnik – svako je široko oko 1,5 metara. Kaže da su ova stabla stara stotinu godina.

Stižemo do čistine kojom dominira neugledno slamnato sklonište. Čuva ga samo jedan usamljeni stražar, avet od čoveka po imenu Emilio, koga je naše pojavljivanje prenulo iz njegove viseće mreže. "Raditi se mora", kaže u svoju odbranu. "Ali ako nema drugog posla, šta čovek da radi?" To je pitanje koje brine i Kaljea. Ova operacija seče drveća očigledno je van legalnih okvira; niko nema prava da seče šumu. Ali ovaj kamp je van domašaja Kaljeove nadležnosti.

Budući da lije kao iz kabla, bilo bi isuviše teško pratiti trag tegljača preko od kiše nabujalog potoka u teritoriju rezervata, tako da se vraćamo. Kada se vrati u Pukaljpu, Kalje će obavestiti nadležne, ali ne očekuje da će bilo ko imati energije i istrajnosti da optuži ili goni bilo koga. Bio bi to težak slučaj bez čvrstog dokaza iz samog rezervata. Drvoseče su često veoma tesno povezane sa moćnicima u Pukaljpi. Ako prekorače granice, pošteni policajci često se suočavaju sa klevetama, pa čak i otpuštanjem iz službe. Štaviše, vlada u Limi je nedavno odgovornost za održavanje šuma prebacila na regionalne vlasti, čiji su predstavnici podložniji pritiscima. "Ako ne budemo imali aktivniji pristup, zaštićena područja će biti svedena na iscepkane parčiće šume", kaže Kalje, koji strahuje da će drvoseče sada imati još više mogućnosti za podrivanje zakonskih propisa.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je junsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.