NEUHVATLJIVA BIĆA: Sablasni himalajski leopardi napokon izlaze na videlo

Milenijumima su snežni leopardi nastanjivali neka od najnepristupačnijih područja središnje Azije – vrletne litice, duboke klance, visinske pustinje. Tu su redak vazduh, dubok sneg i temperature ispod nule omogućavali tim neprimetnim životinjama da izbegnu ljudski pogled i poput duhova iščeznu u krajoliku. Ali zahvaljujući zaštiti prirode, foto-klopkama i sadašnjem turizmu napokon izlaze na videlo.

NEUHVATLJIVA BIĆA: Sablasni himalajski leopardi napokon izlaze na videlo Foto: PRESENDŽIT JADAV

STARI SNEŽNI LEOPARD bio je dobro poznat u Kiberu. Nije jasno kada je prisvojio klisure i litice oko tog starog himalajskog sela, ali poslednjih nekoliko godina ljudi su ovde naučili da prepoznaju tog krupnog mužjaka sa zasečenim levim uhom i da prate kuda se kreće, koliko je to moguće. Kao i svi snežni leopardi bio je pomalo kao utvara, nestajući u planinama poput dima iz seoskih dimnjaka, koji se rasprši u hladnom, retkom vazduhu.

Stari su ti na koje treba paziti. Kad su snežni leopardi previše stari da love sibirske kozoroge i barale (plave ovce) koji žive među krečnjačkim liticama, traže lakši plen, seoske koze i ovce, ždrebad i telad jaka.

snezni-leopard
Mužjak snežnog leoparda obeležava teritoriju u indijskoj pokrajini Ladak.
Mačke štrcaju urin, ostavljaju tragove kandži i trljaju žlezde na licu o stene kako bi objavile svoju prisutnost.
Za razliku od tigrova, njihovih najbližih srodnika, snežni leopardi ne mogu da riču. Umesto toga dahću, mjauču, reže i sikću.
Foto: SANDEŠ KADUR

snezni-leopard_1
Ženka čuva jedno od dva mačeta u Nacionalnom parku Sanđengjuen na Tibetanskoj visoravni u kineskoj provinciji Ćinghaj.
Područje snežnog leoparda proteže se na otprilike dva miliona kvadratnih kilometra kroz 12 zemalja u jednom od najkrševitijih terena na svetu, zbog čega
je vrlo teško proučavati tu vrstu u celini.
Foto: FREDERIK LARI

Jednog veoma hladnog poslepodneva u februaru čučao sam na zaleđenom rubu ponora i dvogledom posmatrao starog snežnog leoparda. Dremao je na izbočini litice na suprotnoj strani, čije su se strme stranice obrušavale oko 300 metara u reku Spiti. Koprena od pahuljica, tanka poput trepavica, lebdela je prema klancu i povremeno, kad bih pomerio dvogled, mačje krzno boje dima s ugljenastim mrljama izgubilo bi se među prevojima i senkama. "Dođavola, opet sam ga izgubio", prošaputao bih. Presendžit bi podigao pogled s kamere i pokazao, a ja bih pratio njegov prst nazad do mesta gde je životinja ležala.

Naposletku, to je i bio Presendžitov leopard. Neki od lokalnih vodiča čak su ga tako nazivali. Kad smo čuli da su uočili mačku, jedan od njih je rekao: "Ovaj je tvoj", dodirnuvši levo uvo.

Poslednje dve godine fotograf Presendžit Jadav pratio je tog mužjaka peške i pomoću foto-klopki u ovom visinskom delu doline Spiti u severnoj Indiji. Tokom narednih nedelja prepešačili smo oko 50 kilometara spuštajući se u kanjone, vukući se snegom zametenim prevojima, penjući se po zaleđenim stenama. Ali danas – mog prvog dana u Kiberu, dok sam još bio omamljen od penjanja na 4.200 metara – mačka se udostojila da se pojavi.

 

Kiber je postao mesto na kojem se s većom verovatnoćom mogu videti te mačke. Ali putovanje nije za one kojima nedostaje srčanosti.

 

Još od studentskog doba, kad sam pročitao knjigu Pitera Matisena "Snežni leopard", opsesivno sam želeo da vidim jedno od tih neuhvatljivih bića. Možda zato što Matisen nikada nije uspeo. On i legendarni biolog Džordž Šeler 1973. godine proveli su dva meseca planinareći u Nepalu i videli su tragove ovih mačaka – otiske šapa, znake grebanja, izmet – ali nikada nisu nijednu ugledali. U to vreme Šeler je bio tužan što je jedan od samo dvojice zapadnjaka koji su videli divljeg snežnog leoparda. On je 1970. godine snimio fotografi ju za koju se veruje da je prvi snimak snežnog leoparda u prirodnom staništu. Više od dve decenije bila je to jedina takva poznata slika te samotne, neprimetne životinje.

Zato je bilo krajnje ironično da je, kada sam konačno uspeo da vidim snežnog leoparda, najupadljiviji zvuk u mojim ušima bilo uporno zujanje dvadesetak kamera koje su snimale stotine fotografi ja te mačke. Na litici su s Presendžitom i sa mnom bili turisti iz celog sveta, većinom pogrbljeni nad skupim teleobjektivima.

U proteklih nekoliko godina Kiber je postao mesto na kojem se s većom verovatnoćom mogu videti te mačke. Ali putovanje nije za one kojima nedostaje srčanosti. Do sela se može samo uskom cikcak stazom, usečenom u nemoguće strmim planinama. A morate ići zimi, kad snežni leopardi slede svoj plen na niže visine, što znači da su veliki delovi puta pokriveni snegom i ledom. Prethodnog dana, dok smo se Presendžit i ja vozili gore, video sam kako su mi zglobovi pobeleli od stiskanja ručice na vratima dok je vozio po zaleđenim serpentinama i nepreglednim krivinama. Povremeno bismo videli kako kiša šljunka zasipa drum pred nama, pa bi on zaustavio vozilo i pogledao uz liticu tražeći znake lavine. Ubrzo bismo nastavili, a ja bih stegao ručicu vrata čvršće. Uzgred je objasnio da svaki vozač koji češće putuje tim putem pripoveda priče o vozilima koja su skliznula i survala se u dolinu ili su ih zgnječile stene koje su se odronile. Naše putovanje bilo je odloženo za dva dana kad je odron zakrčio put. Putari su upotrebili dinamit da ga raščiste i time izazvala novi odron. "Ne brini", hrabrio me je. "Bezbedno je 95 odsto."

Sve moje brige su zaboravljene dok smo posmatrali snežnog leoparda kako maše debelim tačkastim repom i nadzire svoje područje. Ubrzo je šapat krenuo niz red turista i vodiča. Na steni su se pojavila tri sibirska kozoroga zakrivljenih rogova, na oko sto metara od snežnog leoparda. Gledali smo kako je leopard uhvatio njihov miris, propeo se i polako podigao glavu. Ne žureći, proračunatim pokretima, penjao se uz strminu. Često bi zastao i ostao tako miran da bih ga izgubio iz dvogleda dok ne bi ponovo počeo da se kreće. "Želi da dođe iznad kozoroga i da ih dotera do ruba klisure", šapnuo je Presendžit.

Oko 20 minuta kasnije, uz sunce na zalasku i temperature daleko ispod tačke smrzavanja, leopard se približio na 30 metara od kozoroga. Zujanje kamera prestalo je i činilo se da svi zadržavaju dah, čekajući da se leopard da u trk. Ali tada je oštri zvižduk prekinuo tišinu i kozorozi su se prepali. "To je njihov zov upozorenja", objasnio je Presendžit. "Mora da ga je jedan od njih nanjušio." Snežni leopard smireno je sišao i nestao.


snezni-leopard_2
Ženka se spušta niz strminu u Nacionalnom parku Sanđengjuen.
Budući da ovde ima barala i obilja drugog plena, ona lovi na relativno malom području od 15 do 25 kvadratnih kilometara.
Tamo gde je divljač retka, snežnom leopardu verovatno treba više od 1.000 kvadratnih kilometara teritorije za lov.
Foto: FREDERIK LARI

snezni-leopard_3
Stari mužjak, dobro poznat seljanima Kibera, jede domaću ovcu koju je ubio pored njihove male zajednice u dolini Spiti na indijskoj strani Himalaja.
Čak i kad je snežnim leopardima dostupna divljač, ubiće stoku ako im se ukaže prilika.
Foto: PRESENDŽIT JADAV

"Molim te, sedi bliže vatri", pozvao me je Tanzin Tinli. Vetar je kidao konopac sa otrcanim molitvenim zastavicama ispred prozora, a mi smo se zbili oko peći na drva u njegovoj dnevnoj sobi. Njegova žena Kunzung trudila se oko mene, donosila čaj, ćebe od jakove dlake i par ručno ispletenih vunenih čarapa jer se brinula da mi nije dovoljno toplo.

Tinli, kojeg su svi u selu znali po prezimenu, nosio je pohabanu jaknu, bejzbol kapu i staložen mir čoveka koji je pregrmeo 42 himalajske zime. Pripovedao je priču koja ga je, sudeći prema izrazu lica, još uvek iznenađivala: kako su ljudi u Kiberu od mržnje prema snežnim leopardima stigli do poštovanja.

"Sve je počelo s Čaruom", započeo je.

Čaru Mišra je 1966. godine kao 25-godišnji student iz Delhija prvi put došao u Kiber. To je malo selo od nekoliko desetina porodica koje žive u kućama od blata i drveta, zbijenim na strmom obronku iznad doline reke Spiti. U selu, nekada delu Tibetanskog kraljevstva, vekovima se nalazi budistički hram gde sveštenici svako podne obeležavaju pevanjem koje se razleže dolinom. Ljudi iz Kibera generacijama uzgajaju stoku i poput svih stočara širom Himalaja na snežne leoparde gledaju kao na ozbiljnu pretnju onome od čega žive.

Čaruov plan bio je da proučava uticaj domaćih životinja na divljinu u dolini Spiti. Iznajmio je sobu i duže od dve godine provodio vreme nadzirući visoke pašnjake. Ujedno se uključio u život sela. Srednjoj školi nedostajao je nastavnik matematike, pa je u večernjim satima predavao matematiku. Kad bi se ljudi razboleli, vozio bi ih niz planinu u kliniku. Obavljao je sitne poslove, nalazio izgubljene životinje, igrao kriket, pridružio se klubu mladih. "Roditelji su govorili deci: ’Ugledaj se na Čarua’", rekao je Tinli. "Gledao sam ga sa strahopoštovanjem."

 

Broj snežnih leoparda u dolini Spiti ostaje nepoznat. Zapravo, uprkos odlučnim naporima Šelera i mnogih drugih naučnika, brojanje leoparda praktično je nemoguće.

 

Pošto je neko vreme živeo u Kiberu, Čaru je zamolio seoske starešine da razmotre da neke planinske pašnjake ostave po strani za divlje životinje. Oni su se saglasili i, bez suparnika iz stada  domaćih životinja, broj barala se učetvorostručio. Onda je predložio neke nesmrtonosne načine da se izađe na kraj sa snežnim leopardima koji su ugrožavali njihove životinje. Ali oni su to učtivo odbili, ispričao je Tinli. "Svi su poštovali Čarua, ali snežni leopardi bili su poput kletve. Niko nije imao simpatije za njih."

Nepokoleban, Čaru se okrenuo mladim ljudima u Kiberu i predložio ideju o programu osiguranja stoke. "Mi nismo znali šta je to osiguranje", rekao je Tinli. Čaru je objasnio da bi učesnici platili vrednost od pet dolara godišnje da osiguraju svoje mlade jakove – koji kao odrasli vrede oko 340 dolara – od gubitka zbog snežnog leoparda. Kako bi se izbegla lažna potraživanja, vlasnik bi morao da se zakune na fotografiji dalaj-lame da je snežni leopard ubio životinju.

"Nismo bili sigurni da će to funkcionisati", nastavio je Tinli. Ali krajem prve godine isplaćena su četiri zahteva. "Plaćanje je obavljeno pred celim selom", rekao je. "Kad su stariji to videli, svi su se priključili." Otada se program osiguranja – koji vodi veće lokalnih stanovnika, uključujući Tinlija, a pomažu ga Indijska fondacija za očuvanje prirode (NCF) i Fondacija za snežnog leoparda – proširio na druga sela u dolini Spiti.

Zbog tih napora češće se viđaju snežni leopardi oko Kibera i zato su došli prvi turisti 2015. godine, prve godine kad je put otvoren tokom zime. Prošle godine selo je posetilo više od 200 turista koji su tu potrošili oko 100.000 dolara. Čaru, koji je sada predsednik Fondacije za snežnog leoparda, zasluge pripisuje meštanima, s kojima je ostao u bliskom kontaktu. "Ja sam dao neke predloge, a NCF je obezbedio sredstva", rekao mi je kad sam se našao s njim u njegovoj kancelariji u Bangaloru. "Ali ljudi u Kiberu i dolini Spiti zaslužni su za tamošnji uspeh u očuvanju prirode."

Broj snežnih leoparda u dolini Spiti ostaje nepoznat. Zapravo, uprkos odlučnim naporima Šelera i mnogih drugih naučnika, brojanje leoparda praktično je nemoguće.

Njihovo područje prostire se na više od 12 zemalja središnje Azije i pokriva otprilike dva miliona kvadratnih kilometara jednog od najsurovijih predela za ljude. Visine koje iscrpljuju pluća, temperature koje izazivaju promrzline, neprohodni, pusti predeli – većinom nepristupačni – sve to ograničava količinu i kvalitet naučnog rada na terenu.

Poslednjih godina jedan istraživački tim u Mongoliji uspeo je da stavi ogrlice za satelitsko praćenje na 32 snežna leoparda i saznao mnogo o kretanju tih mačaka u planinama Tost u pustinji Gobi. Na primer, odraslom mužjaku tamo treba 220 kvadratnih kilometara teritorije, dok ženki treba oko 120 kvadratnih kilometara.

 

DOK JE STARI MUŽJAK POKUŠAVAO DA UHVATI NAJVEĆEG KOZOROGA U OKOLINI, SURVALI SU SE PREKO, LITICE I PALI OKO, 150 METARA U KLANAC.

 

Te brojke ne mogu se primeniti svuda u prostranom, raznovrsnom području snežnog leoparda. Veličina zemljišta koja je leopardu potrebna u visinskoj pustinji verovatno je različita od onoga što je potrebno u, recimo, Sibiru. Dostupnost plena, blizina ljudi i drugi faktori mogu da povećaju ili smanje potrebno područje. Fondacija za snežne leoparde procenjuje da je na planeti 3.500 do 7.000 snežnih leoparda, ali Čaru priznaje da je to samo nagađanje. "Uspeli smo da proučimo 1,5 odsto staništa snežnog leoparda. Ne možemo zaista znati koliko ih je."

Jasno je samo to, rekao je Čaru, da se na mnogim mestima gde ekolozi proučavaju snežne leoparde, te mačke suočavaju sa sve više izazova – krivolovom, rudarenjem koje im uništava stanište, osvetom stočara, nestankom plena. "Uspeh u dolini Spiti i na drugim mestima vrlo je dobar", rekao je. "Ali potrebno nam je više."

Presendžit i ja išli smo preko jednog planinskog prevoja na ranom jutarnjem suncu, na kojem je snežni krajolik sijao kao da je posut dijamantima.

Namgal, lokalni vodič koji pomaže oko foto-klopki, probijao se ispred nas kroz svež snežni pokrov, dubok do bedara. Bilo je dobrano ispod tačke smrzavanja i ja sam nosio vunenu potkošulju, majicu s kapuljačom, flanelsku košulju i vuneni džemper, sve ispod perjane jakne. Kretao sam se kroz sneg poput debelog pingvina. Namgal je, naprotiv, izgledao kao da nosi najviše tri sloja, uključujući jaknu sa samo delom perja koje je nekada imala. Nije izgledalo da primećuje hladnoću i napredovao je kroz sneg kao, pa, snežni leopard.

Uputili smo se prema klisurama gde je Presendžit postavio tri kamere koje, mislio je,pružaju najbolju priliku za fotografiju koju je tražio cele zime: ženku s tri mladunca.

Kad je reč o indijskim velikim mačkama, Presendžit (31) ima poseban uvid. Odrastao je na farmi smeštenoj među džunglama indijskih središnjih ravnica, pored Rezervata Pench Tiger, jednog od mesta za koje kažu da je bilo inspiracija za "Knjigu o džungli" Radjarda Kiplinga. Odmalena je naučio da prepoznaje jedak miris običnih leoparda i razabira njihov obris među šumskim senkama. "Nikada nismo davali imena svojim psima", rekao mi je. "Svakih šest meseci leopard bi ih pojeo." Na fakultetu su ga prijatelji zadirkivali i zvali ga Mogli.

Kad je 2018. godine stigao u Kiber, Presendžit je proveo mnoge dane u istraživanju i strpljivom učenju od meštana, umnogome kao Čaru. Ubrzo je počeo da viđa starog mužjaka. Fotografisao ga je kako vreba sibirske kozoroge i barale i posmatrao kako se hrani svojim plenom. Pratio je njegove tragove, proučavao izmet, pronašao pećine s njegovim mirisnim znacima i krznom. I zahvaljujući foto-zamkama zagledao bi se u leopardove prodorne, tirkizne oči.


snezni-leopard_4
Foto-klopka uhvatila je starog mužjaka snežnog leoparda na planini iznad doline Spiti.
Fotograf Presendžit Jadav posmatrao je tu mačku dve godine sve do njene smrti u martu, kad je poterala kozoroga preko litice.
Foto: PRESENDŽIT JADAV

U proleće 2019. godine Namgal je video starog mužjaka kako se sparuje sa ženkom na visokom grebenu. U kasno leto rodila je tri mačeta i sve otada Presendžit je žarko želeo da snimi intimne fotografije majke i njenog potomstva.

Prešli smo planinu, sišli u sledeću dolinu i popeli se na greben. Odatle smo se uzverali na stenoviti pojas zaravni s kojeg se pružao širok pogled na dolinu Spiti. "Ovo je kao auto-put snežnog leoparda", rekao je Presendžit, objašnjavajući kako te mačke koriste zaravni da prelaze između visinskih pašnjaka gde njihov plen dolazi da pase. Kao naručeno, ugledali smo glave nekolicine barala kako s vrha litice vire dole na nas.

Namgal je odmah pronašao sveže tragove, uključujući i male koje je možda ostavio mladunac. Presendžit je uočio svežu mrlju urina gde je mačka obeležila svoju teritoriju. Snežni leopardi prošetali su ispred sve tri kamere. Ali jedna po jedna, kako je Presendžit proveravao memorijske kartice, naše su nade nestajale. Jedna od baterija na kameri je propala – što je uobičajen problem na ekstremnoj hladnoći. Drugoj nije radio blic. Poslednja kamera snimila je fotografije, ali samo radoznalu lisicu i jato žutokljunih galica.

Presendžit je skinuo vunenu kapu. Para se podigla u ledeni vazduh kad je provukao prste kroz dugu, tamnu kosu. Osetio sam kako su ga iscrple nedelje otupljujuće hladnoće, mukotrpnog planinarenja i neizvesnog poduhvata. Uzdahnuo je. "Dobra vest je što znamo da su snežni leopardi ovde."

U selo smo se vratili posle zalaska sunca. Sneg je padao, struja je nestala. Kad smo videli Tinlija, oči su mu bile raširene od uzbuđenja: stari mužjak pokušao je da uhvati najvećeg sibirskog kozoroga u tom području, ali tokom gonjenja mačka i njen plen survali su se preko litice i leteli oko 150 metara do reke Spiti.

Sledećeg jutra našli smo gomilu turista poređanih duž snegom omotanog ruba jednog od najdubljih delova klanca.

Namgal mi je pružio dvogled i onde, oko 300 metara niže, u ledenoj reci Spiti, bilo je truplo velikog mužjaka kozoroga. Voda je pljuskala oko njegovog tela i velikih rogova. Vodič koji je video lov opisao je kako je snežni leopard progonio sibirskog kozoroga niz liticu, skačući napred-nazad između zaravni. Mačka se bacila na kozorogov vrat i oboje su se skotrljali van vidokruga. "Čuo sam kad su pali i onda sam ih video u reci", rekao je.

Obe životinje preživele su pad, a kozorog je sleteo u hladnu vodu i umalo pobegao. Ali snežni leopard je uspeo da zagrize njegovu njušku i drži je pod vodom dok kozorog nije uginuo.

Sibirski kozorog bio je veliki mužjak – možda 115 kilograma, u poređenju s leopardovih 35 – iz stada koje se često moglo videti u blizini Kibera. "Uvek ga viđamo", rekao je Namgal. "Prestao je da se plaši."

Lešina je bila preteška da bi je izvukao iz reke pa se snežni leopard, nastojeći da ostane suv, zgurio na njoj i počeo da otkida meso s rebara dok je sunce padalo iza planina.

Vodiči su znali da će se mačka danima hraniti tim plenom, pa su rano probudili klijente da uhvate najbolja mesta za fotografisanje. Neki su postavili kamperske stolice na nabijeni sneg opasno blizu ruba. "Ako se jedan oklizne, mogao bi sve da ih sruši", promrmljao je Presendžit.

S prvim svetlom mačka se nakratko vratila do kozoroga, ali odjednom se povukla među stene i izvan pogleda. Neki od vodiča rekli su da izgleda da šepa. Sati su prolazili dok smo čekali da se vrati. Turisti su se družili, vodiči su doneli hranu iz sela, delio se čaj iz termosa. Iznad je lebdeo jedan bradan. Namgal je pokazao na lisicu koja je jurcala između stena. Kasno posle podne saznali smo da je šumarska služba uhvatila turistu koji se prikrao dole u klanac da bez dozvole snimi mačku. "Verovatno zato se mačka nije vratila po hranu", zaključio je Presendžit. "Prepala se."

Oko zalaska sunca većina turista vratila se u selo. Presendžit, Namgal i ja pakovali smo se kad je vodič uzbuđeno pokazao na lešinu. Mačka se vratila plenu.

Nekoliko minuta, tik pre nego što su senke prekrile klanac, dvogledom sam posmatrao starog mužjaka kako stoji na mrtvom kozorogu. Gladno ga je kidao.

NEDELJU DANA nakon što sam napustio Indiju, Presendžit me je pozvao. Spustio se u dolinu kako bi dobio signal za mobilni telefon jer je hteo da znam da je stari mužjak uginuo. Vodič ga je video kako lovi još jednog sibirskog kozoroga, a onda je nestao s litice. Ovaj put nije preživeo.

Namgal je pomogao šumarskoj službi da izvuče telo. Presendžitov glas bio je tužan dok je opisivao kako je gledao autopsiju. "Kičma mu je bila slomljena”, rekao je. "A bio je i pothranjen, verovatno izgladneo." Pretpostavio je da leopard nije pojeo dovoljno od velikog kozoroga pre nego što se meso smrzlo, što ga je nateralo da ponovo lovi.

Ljudi iz sela došli su da vide kremiranje snežnog leoparda. Oluja je prohujala dolinom istovarujući gust sneg i pokazala da je proleće još nedeljama daleko. Grejali su ruke kraj lomače. Stari mužjak bio je miljenik, naročito među vodičima jer ga je bilo relativno lako naći. Ove godine svaki turista koji je došao u Kiber video je snežnog leoparda. Ali u danima nakon smrti starog mužjaka niko nije video nijednog. Ipak, negde su bili ženka i njeni mladunci i Presendžit je nameravao da ih nađe.

Piter Gvin je urednik u National Geographicu. Živi u Bangaloru, u Indiji. Presendžit Jadav fotografisao je mostove načinjene od korenja drveća u decembarskom broju 2019. godine.

Reportaža SABLASNI HIMALAJSKI LEOPARD objavljena je u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u julu 2020. godine.

 

Možda će vas zanimati i:



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.