Unverzum za sebe - život na reci Kongo

Reka Kongo je glavni put kroz srce Afrike – za one koji se usude da putuju tuda.

Unverzum za sebe - život na reci Kongo Foto: Alphorom / Shutterstock.com

Brod plovi obasjan zvezdanim nebom. Probija se kroz vodenu površinu koja svojom veličinom ponekad liči na okean, a ponekad jedva da je veća od plitkog potoka. Zato je suludo – a i nezakonito – ploviti rekom po mraku. I za ljude na brodu pitanja o tome šta je mudro ili zakonito nisu beznačajna. Međutim, ovde pre svega važi  pravilo: na reci Kongo radi se šta se mora.

Brod je opasno pretovaren. Gura tri barže pomoću motora koji je predviđen da podnese teret do 675 tona. Njegov tovar – gvozdene šipke, džakovi cementa, prehrambene namirnice – teži je od 815 tona. Na baržama leprša razapet mozaik različitih cerada i tendi ispod kojih se smestilo oko 600 putnika. Polovina njih je platila po 80 dolara za putovanje uzvodno rekom, ostali se švercuju.

Mnogi žive u gradovima i nadaju se da će naći sezonske poslove kao berači kukuruza i kikirikija. Nekoliko žena ponelo je male šporete na ćumur i naplaćuje svoje kuvarske usluge. Neke druge se prostituišu. Radi se šta se mora. Čuju se pesme, prepirke, molitve. Aroma ćumura i mrtvačka klaustrofobija. Bokali domaćeg viskija kruže od ruke do ruke. S vremena na vreme neki pripiti putnik padne sa palube. Do sada se niko nije udavio, ali putovanje je tek počelo.

U uglu kabine na gornjoj palubi broda sedi mršavi čovek od 40 i kusur godina i čita Bibliju pod svetlošću baterijske lampe. Zove se Džozef. Pre dve godine kupio je ovo plovilo za 800 hiljada dolara. Ranije se bavio avionskim teretnim prevozom i svojevremeno je smatrao da su pravila na nebu otprilike ista i na reci.

U međuvremenu je shvatio da nije tako.

Njegovu posadu uglavnom čine lopovi, među kojima je i muž njegove nećake. Džozef procenjuje da su oni na brod prošvercovali barem 180 tona prekomernog tovara – što opterećuje motor, usporava putovanje, povećava rizik od nasukavanja, ugrožava sve ljude na brodu i, naravno, vlasniku broda zakida zaradu. Džozef je zabrinut što je posada možda svesna da ih je prozreo. Boji se da će platiti kuvaru da ga otruje. Zato jede samo hleb i puter. Zgrožen je opštim nemoralom. Pre neko veče kapetan broda je isključio motor na nekoliko sati, sišao na donju palubu barže i bio sa nekom putnicom. Zato Džozef utehu nalazi u Bibliji. Okružen je grešnicima. I on je grešnik. Ostali članovi njegove porodice su sveštenici, ali Džozef voli novac. Na kraju godine, kada se bude pravio bilans, biće bogatiji za 100 hiljada dolara. Tada će mu se ovo valjda isplatiti.

"Imaš li još neki aspirin?", pita me on.

Dajem mu nekoliko tableta, on ih zahvalno uzima i guta uz koka-kolu. Fotograf Paskal Mejtr i ja saosećamo sa Džozefom. Na njegov brod smo se ukrcali posle desetodnevnog debakla sa drugim brodom u luci u Kinšasi. Taj brod je imao obećavajuće ime – kako smo tada mislili – "Kvema ekspres". Vlasnik broda je bio oniži, zdepast čovek, spokojnog izgleda, koji nam je za kabinu i pomoćni motorni čamac, za osiguranje, održavanje, rezervne delove, raznorazne dozvole i sve ostalo čega se setio naplatio pet hiljada dolara, što je bio gotovo sav novac koji smo imali. Tako je kako je. Ali onda brodski motor nije hteo da upali. Zatim brod nije mogao da se izvuče iz mulja. I onda je naduven ljudski leš otkriven u vodi tik do broda.

Odlučili smo da skrešemo troškove. Čuli smo za Džozefa i njegov brod, sastali smo se sa njim u jednom hotelu u Kinšasi, dogovorili se, javili kući da nam uplate još novca i odleteli sa Džozefom u Mbandaku, zapušteni lučki grad. Tu je njegova posada već uveliko preko dana na brod tovarila robu sa crne berze, a noću se provodila sa lokalnim ženama. Dva dana kasnije najzad smo se otisnuli, plovimo uzvodno ka Kisanganiju, gradu pored čuvene okuke na reci. Cilj nam je da shvatimo ovu reku, jedinu konstantu u burnoj istoriji Demokratske Republike Kongo (DRK). Da li ova moćna reka krije neke neiskorišćene mogućnosti za narod koji oduvek pati u siromaštvu i korupciji? Ili je reka Kongo univerzum za sebe?

Sada je februar, sušna sezona, vodostaj je nizak, reka je blatnjava. Sokolovi jezde visoko na nebu, iznad vode proleću rečne ptice. Na svakih nekoliko kilometara  gusta prašuma na obali se prekida i ustupa mesto grupi trošnih kuća sa trščanim krovovima. Iz njih istrčavaju deca i mašu. Neki uskaču u uzane drvene čamce, piroge, i žustro veslaju ka brodu, ploveći na talasima koje brod pravi. U sumrak poslednja piroga nestaje sa vidika iza nas u gustom rastinju. Noću Paskal i ja spavamo na krovu broda u vrećama, ispod mreže protiv komaraca, dok se iznad nas vijori pohabana zastava Demokratske Republike Kongo. Nema električnog osvetljenja da vam kvari pogled na noćno nebo. Sve do jutra nema nikakvih šumova, osim brujanja brodskog motora. Bude nas zvuci pevanja. Sveštenik predvodi hor putnika u molitvenoj pesmi. Silazimo da vidimo.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...