Život Konstantina Velikog: Milanski edikt, stvaranje Drugog Rima i smrt

Konstantin l Veliki, 13. juna 313. godine proglasio je u Nikomediji Milanski edikt, uredbu kojom je u Rimsko carstvo uvedena verska ravnopravnost i onemogućen progon hrišćana. Tim povodom, očekuje vas mini serijal o životu jedne od ključnih ličnosti u istoriji Evrope.

Život Konstantina Velikog: Milanski edikt, stvaranje Drugog Rima i smrt Foto: Shutterstock

Konstantin I Veliki (puno ime: Flavije Valerije Konstantin; lat. Flavius Valerius Constantinus) je bio je rimski car od 306. do 337. godine i predstavlja jednu od ključnih ličnosti u istoriji Evrope i hrišćanstva. Sproveo je čitav niz važnih administrativnih i vojnih reformi koje su osnažile Rimsko carstvo, uzdrmano velikom krizom 3. veka. Njegova uloga u daljoj istoriji Evrope bila je presudna — kao prvi rimski (romejski) vladar koji je prigrlio hrišćanstvo, do tada veru progonjene manjine, Konstantin je pokrenuo hristijanizaciju Carstva, čime je, uz osnivanje Konstantinopolja, postavio temelje budućem Vizantijskom carstvu. Kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je nakon smrti bio kanonizovan. U pravoslavnim crkvama poštuje se kao svetac i ravnoapostolni car.

Ukoliko ste propustili prva dva dela "Uspostavljanje tetrarhije i Dioklecijanovi progoni hrišćanja" i "Bitka kod Milvijskog mosta i uspostavljanje vlasti", možete ih pročitati na linkovima:

Osvajanje Rima i vraćanje slave senatu

Konstantin je obećao Senatu da će mu vratiti nekadašnju važnost i ugled, i to je sproveo u delo: pod njegovom vladavinom, senatori su opet vršili dužnosti na dvoru, što je Konstantinu dalo za pravo da sebe naziva kako oslobodiocem Rima, tako i restauratorom Senata.

Zauzvrat, Senat je poraženog Maksencija proglasio za tiranina i naložio brisanje svake uspomene na njega (damnatio memoriae), dok je Konstantinu izglasao titulu Maximus Augustus zahvaljujući kojoj je mogao da zahteva vodeću ulogu u carskom kolegijumu koji su sada činili još Licinije i Maksimin. Senat je takođe izglasao postavljanje pobednikovih spomenika po celom Rimu. Ogromna statua pobednika, deset puta veća od prirodne veličine, postavljena je Maksencijevoj bazilici koja je sad bila posvećena Konstantinu. Statua je prikazivala cara koji je u ruci držao hrišćanski simbol Spasiteljevog stradanja (labarum), dok je na natpisu stajalo uklesano: ovim znakom Konstantin je oslobodio Rim od jarma tiranina i vratio Senatu i narodu njihov nekadašnji sjaj. Ostaci ove kolosalne statue danas se čuvaju u vatikanskoj Palati konzervatora (Palazzo dei Conservatori).

Nisu u pravu ni oni koji smatraju da je on bio potpuno hrišćanski opredeljen, ni oni koji smatraju da je bio hladan političar, pragmatičar. U vremenu u kome je živeo nije bilo nemoralno da verujete u više kultova. Verovao je u kult nepobedivog Sunca, ali je osetio snagu hrišćana i naslutio saradnju crkve i države koja će obeležiti čitav srednji vek.

Milanski edikt

U januaru 313. godine Konstantin je napustio Rim i otišao na sever Italije, u Milano, kako bi učvrstio savez s Licinijem i venčao ga sa svojom polusestrom Konstancijom, prema dogovoru koji je bio sklopljen još 311. godine. 

Nakon venčanja, dva avgusta su se pozabavila političkim pitanjima. Rat između Licinija i Maksimina Daje bio je neizbežan jer, iako je Maksimin obustavio progone hrišćana krajem 312., njegovi hrišćanski podanici nisu bili ubeđeni u njegovu iskrenost i izbegavali su da otvoreno propovedaju svoju veru. S druge strane, u Podunavlju kojim je vladao Licinije, hrišćanima, iako su prestali da budu proganjani, još uvek nije bila vraćena imovina koja im je bila oteta tokom progona. Stoga je Konstantin izvršio pritisak na Licinija te su zajedno potpisali sporazum kojim su potvrdili Galerijev edikt o verskoj toleranciji iz 311. godine i obavezali se ne samo da vrate hrišćanima sve što im je bilo konfiskovano tokom progona, nego i da obeštete one koji su u međuvremenu postali vlasnici konfiskovane imovine hrišćana.

"Pošto smo se nas dvojica, ja, Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svim drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle, doneli spasononosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavovm, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da se u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća." (Citat iz Milanskog edikta. U: Radić R, Stoiljković D, Zakarija F. Trijumf hrišćanstva — Konstantin, Niš i Milanski edikt, JP Zavod za udžbenike, Beograd, 2013)

Tokom leta i jeseni 313. godine, svi upravnici provincija u Maloj Aziji i na Istoku dobili su zvanično obaveštenje od Licinija o novom statusu hrišćana. Preživela su do danas dva koja su se odnosila na Bitiniju i Palestinu, s obzirom da su poslata u Nikomediju i Cezareju. Oba dokumenta sadrže najbinije stavke: na svom sastanku u Milanu, Konstantin i Licinije su doneli odluku da svi njihovi podanici treba da imaju sve verske slobode, stoga ova pisma naređuju svim upravnicima provincija da uklone sve ranije carske zabrane i ograničenja koja su se odnosila na hrišćane. Sva konfiskovana imovina hrišćanskih crkava morala je da bude vraćena bez odlaganja, bez obzira da li se još uvek nalazila u državnom vlasništvu ili je već prešla u posed pojedinaca. U slučaju da se sad nalazila u ličnom posedu građana, vikar dioceze u kojoj se nalazila imovina bio je obavezan da nadoknadi štetu sadašnjem vlasniku.

Ovaj sastanak u Milanu poslužio je kao osnova predanja o Milanskom ediktu kojim je Konstantin navodno hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva. Međutim, Edikt o toleranciji izdao je car Galerije, inače poznat po svojim fanatičnim progonima hrišćana. Neposredno pred svoju smrt, Galerije je izgleda promenio svoj stav i 30. aprila 311. izdao edikt kojim je naredio obustavljanje progona hrišćana na njegovim teritorijama (Balkan i Mala Azija) i naložio im je da se mole za spas vladara, države i sebe samih. Sam Evsevije Cezarejski, savremenik događaja, namerno prećutkuje Galerijevu ulogu u obustavi progona, a glorifikuje Konstantinovu. Takav stav preovladaće u kasnijoj tradiciji, istorijska osnova događaja će bledeti, a Konstantinova uloga će postati dominantna u popularnoj svesti sve do danas.

Ipak, globalno gledano, susret između Konstantina i Licinija u Milanu 313. imao je daleko značajniju ulogu od Galerijevog edikta o toleranciji. Važnost ovog sastanka iz 313. godine ne nalazi se u proglašenju verske tolerancije, već u priznanju da je pređašnja politika persekucije bila pogrešna. Progon koji je na Istoku trajao punih deset godina, sada je bio konačno priveden kraju i hrišćani su počeli da podižu nove i renoviraju već postojeće crkve, da održavaju sabore, i da se polako vraćaju u uobičajeni ritam koji je bio prekinut tokom čitave decenije. Takođe je razumljivo i zašto je crkva kasnije više pažnje i simpatija posvećivala Konstantinovoj ulozi u donošenju Milanskog edikta, pošto je i Licinije tokom kasnijih sukoba sa Konstantinom takođe progonio hrišćane. Konstantinova pobeda nad Maksencijem 312. i susret u Milanu 313. bila su dva ključna događaja u Konstantinovoj karijeri i verskoj politici, koja su značajno uticala ne samo na njegov život, nego i na ceo kasniji tok istorije Rimskog carstva i hrišćanstva uopšte.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.