Divlji zapad: Indijanska štafeta, samoubilačka trka ... nasleđe naroda konja

Vičan štafetni jahač kadar je da brzo zaustavi konja, sklizne s njega, otrči do sledećeg i naskoči na njega, zgrabi uzde i odgalopira.

Divlji zapad: Indijanska štafeta, samoubilačka trka ... nasleđe naroda konja Foto: Profimedia

Reportaža Narod konja objavljena je u štampanom izdanju časopisa National Geographic Srbija 2014. godine.

U uzanom severnom delu Teksasa moćno konjičko carstvo Komanča septembra 1874. godine doživelo је jadan i tužan kraj. Ovaj događaj je nagovestio duboke promene na Velikim ravnicama jer je pleme Komanča bilo među prvim i najuspešnijim u korišćenju konja koji su se pojavili sa dolaskom španskih konkistadora. Postali su vični, vešti, surovi i čak oholi ratnici na konjima, koji su terorisali svoje indijanske susede i jarosno napadali da bi zaustavili širenje bledolikih doseljenika koji su masovno izlovljavali bizone, i na ravnoj nozi su se suprotstavljali vojsci Sjedinjenih Država. A onda je, 28. septembra 1874. godine, glavnina ratnika Komanča (zajedno sa izvesnim brojem savezničkih Kajova i Čejena) sa svojim porodica bila uhvaćena u nebranjenom bivaku, usred svojih vigvama, na mestu koje se zove kanjon Palo Duro.

Pogledajte galeriju fotografija

Napad je izveo Četvrti konjički puk pod komandom pukovnika Rаnalda Slajdela Mekenzija, sa sedištem u Fort Konču. Pošto su Komanče i njihove saveznike iznenadili na prepad i isterali ih iz njihovog bivaka, Mekenzijevi ljudi su spalili vigvame, uništili zalihe hrane i ćebad i sa više od hiljadu zaplenjenih konja pregrupisali se na obodu kanjona. Indijanci su se razbežali bez konja. Mеkenzi je sa svojim trupama odmarširao natrag u logor, koji je bio udaljen 32 kilometra, i sledećeg jutra naredio je da se svi konji, osim nekoliko stotina, pobiju. "Pešadija je vezivala sluđene konje i vodila ih pred streljačke odrede", kao što stoji u knjizi S. C. Gvina o Komančima "Carstvo letnjeg meseca". "Sve se završilo ogromnom gomilom mrtvih konja" – 1.048, tvrdi se u vojnim izveštajima. Tamo su istrunuli, a njihove kosti su godinama bledele na suncu, stvarajući "groteskni spomenik koji je označio kraj dominacije konjičkih plemena u ravnicama". Neznatan broj preostalih Komanča je, predvođen svojim velikim ratnim poglavicom Kvana Parkerom, prepešačio 320 kilometara na istok do Fort Sila, tadašnje indijanske teritorije, i predao se.

Gotovo vek i po kasnije Tovana Spajvi, istoričar Komanča, i sam poreklom Čikasava, sedi u dvorištu ispred svoje kuće u Dankanu, u Oklahomi, i pripoveda mi o ovim događajima. Pokoljem konja, kaže, slomljena je "kičma otpora". Sva odeća od štavljene bizonske kože, sva njihova hrana, njihova oruđa za opstanak, njihova sredstva za transport, za ratovanje i nomadsku pokretljivost nestala su. Kvana je strpan u zatvor. "To je bio razoran udarac za Komanče."

To je čuvena strašna i tužna priča o Palo Duru, a stvarnost je, objašnjava Spajvi, bila gora. "Priča se o tom pokolju ogromnih razmera i uticaju koji je on imao na kanjon Palo Duro", kaže Spajvi. Ono o čemu se ne priča, dodaje on, jeste da je juna 1875. godine vojska u Fort Silu prikupila šest do sedam hiljada konja koji su pripadali Komančima. Tamo je pukovnik Mekenzi tada bio komandant i, po savetu generala Filipa Šeridana, na osnovu logike da je te životinje previše skupo hraniti, a da su suviše vredne da bi ih pustili, naredio je da se pobiju. Njegovi ljudi su odveli konje do mesta koje se zove brdo Mekenzi i počeli su da ih ubijaju, koristeći puške springfild sa jednim metkom, puške šarp i opetuše spenser sa sedam metaka. "Predstavljalo im je veliki problem da ubijaju jednog po jednog konja", kaže Spajvi. To je bilo neefikasno, sporo i apsurdno. Konačno, da bi uštedeli vreme i municiju, održali su aukciju. Poniji Komanča pripali su belim ponuđačima. Kada to nije u potpunosti ispraznilo korale, vratili su se ubijanju.

Ta dva pokolja, 1874. i 1875. godine, koja su slomila otpor Komanča, nisu okončala vezu između konja i američkih starosedelaca. Ona su samo označila kraj jedne epohe. Druga plemena su zajahala konje. Ova nova životinja, nova tehnika, nov način lova, borbe i putovanja, raširila se od južnih ravnica prema severu, od Komanča, Džumana, Apača i Navaho Indijanaca do Ponija, Čejena, Lakota, Vrana i drugih plemena. I nije ih svako pleme u potpunosti prihvatilo. Mandani su trgovali konjima po svojim zemljoradničkim selima u gornjem toku Misurija, ali nikad nisu prihvatili konjički način života. Da li je to jedan od razloga zbog kojih je variola, bolest koja razornije deluje na sedelačke nego na nomadske zajednice, praktično istrebila Mandane? Neki istoričari tako misle.

Konji su stvorili nove mogućnosti. Omogućili su ljudima da uspešnije nego ikada ranije love bizone, da dalje krstare, da vrše razorne prepade na druga plemena. Oslobodili su žene nekih teških dužnosti, kao što je teglenje poseda od bivaka do bivaka. Doneli su preimućstvo svojim posednicima, doprineli su porastu nataliteta i širenju teritorije, dali su prednost lovačkim nad zemljoradničkim plemenima. Takođe su zamenili psa, jedinu prethodno pripitomljenu životinju u Severnoj Americi, koji je mnogo manji, slabiji i hrani se mesom. Konje je hranila zemlja sa koje su jeli ono što ne jedu psi i ljudi – travu. Kada zbog suše ili zimskih snegova nije bilo trave, mogli su da žive samo od kore kanadske topole.

Ove nove životinje postale su toliko cenjene da su počele da igraju jednu apstraktniju kulturološku ulogu: postale su simbol blagostanja. Ako je čovek bio snalažljiv, ambiciozan i ako je imao sreće, mogao je da uveća svoje krdo. Svoje prekobrojne konje mogao je onda da proda, trampi ili daruje (u zamenu za viši društveni status) ili, ukoliko postane neoprezan, mogao je da bude pokraden. Narastanje bogatstava dovelo je do raslojavanja i po prvi put u Ravnicama bilo je bogatih i siromašnih Indijanaca. Uz ovu novinu stigla je još jedna: vatreno oružje nabavljano od belih trgovaca, koje se često razmenjivalo za dabrova krzna, štavljenu bizonsku kožu ili konje. To su bile drastične promene koje su donele izuzetne vrhunce i sramne sporedne posledice, kao što je to bio prekomerni izlov bizona čak i pre nego što su se pojavili beli lovci na bizonske kože. Veština jahanja je takođe dovela i do intenzivnijih međuplemenskih ratova, kao i do otpora belim doseljenicima i vojsci, a naposletku i do žalosnih okončanja na mestima kao što su kanjon Palo Duro, planine Medveđa šapa u Montani (gde su ratnici plemena Nez Persi poglavice Džozefa bili napadnuti dok su pokušavali da uteknu u Kanadu) i Ranjeno koleno u Južnoj Dakoti.

Negativni aspekti konjske revolucije ubrajaju se u domen istorije, ali su konji ostali izuzetno važni mnogim starosedeocima Amerike, pogotovo plemenima iz Velikih ravnica, kao izvor ponosa, simboli tradicije koji pomažu da se lakše prebrode teškoće savremene svakodnevice kroz uvažavanje drevnih vrednosti: velelepnosti, discipline, srčanosti, brige za druga živa bića i prenošenja umeća s generacije na generaciju.

Veliki rodeo održava se svakog septembra u Pendltonu, u Oregonu, nedaleko od indijanskog rezervata Umatila. Na njemu se odvija i takmičenje u ratničkim plesovima i nekoliko indijanskih štafetnih trka, kao i večernja predstava Srećni kanjon. Ona počinje velikom paradom kroz grad sa indijanskim jahačima u punoj opremi koji ujahuju u arenu predvođeni lokalnim poglavicama, u pratnji nagizdanih mladih indijanskih "princeza". U prikolici, u zadnjem delu arene, pedesetogodišnja Toni Mintorn, zadužena da se stara o ovim "princezama", dok iglom prošiva prekrivač od meke jelenske kože za ceremonijalno sedlo, opisuje mi kako ona shvata svoju misiju u ovom događaju. "Moj cilj je da vratim princeze na konje", kaže ona.

Tonina majka je bila proglašena za princezu Srećnog kanjona 1955. godine, a Toni je to postala 1978. godine. Pre toga odrastala je kao konjička muškarača, koja se vozila na sankama koje su vukli porodični konji, vežbala se u borbi drvenim kopljima, borila se na konju sa svoje tri sestre i bratom. Gde je stekla to umeće jahanja? "S tim sam se rodila."

Toni nastavlja da istovremeno obavlja nekoliko poslova: da ušiva sedlo, daje devojkama savete u pogledu oblačenja i šminke, izdaje uputstva preko blututa. Tokom njenog detinjstva porodični dom u malom mestu Spring Holou nije posedovao savremene udobnosti niti dečje igračke, ali je zato bilo puno srna i jelena. Mala Toni nije imala lutku. Kada su njene drugarice u školi to čule, počele su da je sažaljevaju. Nemaš lutku? "Osećala sam se kao najsiromašnije dete na svetu." Pa šta radiš? Jašem. Tvoja porodica ima konje? Da, rekla im je, njih 47. Imaš 47 konja? Pa ti si bogata! "I više se nisam osećala siromašnom."

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.