Srbija nekad: Priča o pravim majstorima svog zanata - APATINSKIM ALASIMA

Od 18. veka ribarenje je u Apatinu osnovno zanimanje velikog broja stanovnika.U dvadesetom veku već su važili za prave specijalce. A koliko su ribe lovili i kakvih su se rituala pridržavali, saznajte u tekstu koji sledi.

Srbija nekad: Priča o pravim majstorima svog zanata - APATINSKIM ALASIMA Foto: Privatna arhiva / Milan Stepanović

Još od srednjeg veka u Apatinu je ribolov bio glavna privredna grana. Apatin je pod tim imenom zapisan još 1350. godine, u posedu Kaločke nadbiskupije. Kada je, polovinom 18. veka, naselje obnovljeno nakon što su ovde kolonizovani Nemci sa Rajne, ribolov je ponovo postao osnovno zanimanje velikog broja stanovnika Apatina. Krajem 18. veka u Apatinu je bilo čak 200 profesionalnih ribara, a od 1773. godine postojao je privilegovani apatinski ribarski, lađarski i mlinarski ceh. Austrijski car Franc I dodelio je 1830. godine apatinskim ribarima isklјučivo pravo da organizuju ribolov na Dunavu od Mohača pa do Oršave (Đerdapa). Svaki alas obeležio bi svoju kuću znamenjem svog ceha, a središnji godišnji događaj apatinskih alasa bile su trodnevne ribarske svečanosti, koje su priređivane o Petrovdanu (29. juna), kada bi apatinskim alasima u goste  dolazili ribari iz Bačke i Baranje, pa i sa udaljenijih prostora.

Posle ukidanja cehova, u Apatinu je 1876. godine osnovano udruženje "Ribarsko bratstvo", u kome se, pred Drugi svetski rat, nalazilo 500 ribolovaca, koji su, u dobrim godinama (npr. 1927), imali godišnji ulov od 1.500 tona dunavske ribe. Bili su Apatinci pravi specijalisti za hvatanje velikih somova, moruna i jesetra (osim somova, koji ponekad prelaze i 100 kg težine, druge dve vrste, nakon podizanja brane na Đerdapu, ovde više nema – poslednju morunu Apatinci su ulovili 1964., a bila je teška 186 kg i duga preko tri metra).

Apatinski alasi sa ulovom, početkom 20. veka; Foto: Milan Stepanović/privatna arhiva

U zapaženoj i obaveštenoj studiji Tomislava Šimunovića "Apatinski alasi" (Apatin, 2005), opisana su i tradicionalna sujeverja ovdašnjih ribara, koji su kao loš predznak tumačili ako bi žena prešla preko njihove ribarske mreže, ako bi sreli ženu koja nosi praznu posudu i ako bi im žena poželela sreću ili ih upitala kuda idu.

Iz istog razloga nisu sekli mrežu makazama, već samo nožićem, a pad ptičjeg pera na ribarsku mrežu takođe je bio predznak lošeg ulova. Vrlo loš znak bio je i susret s popom, a srećan ulov nagoveštavao je susret s Romom i s muškarcem koji nosi punu vreću ili kofu. Živeli su alasi u svom dunavskom svetu, imali su svoju terminologiju, kao i svoje specijalitete: fišpaprikaš (riblji paprikaš) i muntur – poseban ribarski način za pečenje štuke ili smuđa.

Apatinski ribari polovinom 20. veka; Foto: Milan Stepanović/privatna arhiva

U Apatinu je sveža riba prodavana iz velikih pletenih korpi, koje su "majstorice" (žene ribara) gurale na drvenim kolicima po svom rejonu (nekoliko ulica), uz neizbežan kantar za merenje težine ribe (riba je prodavana sveža, ali i sušena). Osim ulične prodaje, apatinski alasi su od 1905. godine imali i svoj "Ribarski eksport", trgovačku ustanovu koja je ribu prodavala na veliko, sve do Austrije, Poljske i Ukrajine.

U Apatinu je bilo i sedište ribarske centrale koja je u prvoj polovini 20. veka imala dozvolu za eksploataciju ribolovnih voda na ovom prostoru. Ribom se trgovalo na apatinskom pristaništu, kraj dunavske obale, gde su skupljali ribari, lađari, nakupci i trgovci ribom, a kraj pristaništa se nalazio i niz gostionica sa ribljim specijalitetima i tamburaškim "bandama". 

Dunavska idila; Foto: Milan Stepanović/privatna arhiva



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.