Indonežansko ostrvo Sulavesi: Tamo gde smrt ne znači zbogom

U zabačenom delu Indonezije preminuli– a i njihova tela – ostaju deo porodice.

Indonežansko ostrvo Sulavesi: Tamo gde smrt ne znači zbogom Foto: Profimedia

Tekst Tamo gde smrt ne znači zbogom je objavljen u NG Srbija u aprilu 2016. godine.

Jedne večeri, nešto pre sedam sati, Elizabet Rante povlači u stranu zlatnu zavesu sa ulaznih vrata. Zajedno ulazimo unutra. Ona se obraća mužu. "Tata... Tata", šapuće. "Imamo gošću izdaleka." Džejmi, drugi sin, ulazi s poslužavnikomu sobu i tiho prilazi. "Evo ga tvoj pirinač, tata. Tu je i riba. A tu su i ljute papričice", kaže on.

Dok tiho izlazimo iz sobe, Elizabeta nežno kaže: "Probudi se, tata. Vreme je da večeraš." Na trenutak se okrećem dok njihov najstariji sin Joke objašnjava: "Ona te fotografiše, tata."

Dirljiva porodična scena. Ništa što ne bi moglo da se događa bilo gde na planeti. Sem jedne stvari. Elizabetin suprug, bivši službenik u matičarskoj službi grada, mrtav je već skoro dve nedelje. Ovde, u ovoj lepoj, žućkastoj betonskoj kući uvažene i uspešne porodice, Petrus Sempi leži kao proštac na drvenom krevetu, do brade ušuškan crvenim kariranim ćebetom. 

Petrus će ležati još nekoliko dana u ovoj kući na obodu grada Rantepaoa, na zabačenoj visoravni indonežanskog ostrva Sulavesi. Njegova žena i deca obraćaće mu se dok mu četiri puta dnevno budu prinosila obroke – doručak, ručak,večeru i popodnevni čaj. "Ovo radimo jer ga mnogo volimo i poštujemo", kaže Joke. "Pre smo zajedno obedovali. On je još kod kuće – treba da ga hranimo", dodaje Elizabet. Kada se tretira formalinom (formaldehidom rastvorenim u vodi) u kratkom roku posle smrti, telo ne truli, već se s vremenom mumificira. U sobi se oseća samo nežni miris sandalovine, uobičajen u torajanskim kućama. Na zidu visi slika Hrista koji vodi jagnje.

 

 

Četiri dana kasnije, nakon odavanja pošte muzikom, hrišćanskog opela i večere za sto ljudi, tokom koje je služena svinjetina sa povrćem i pirinčom, članovi porodice podižu Petrusa s kreveta i polažu ga u kovčeg. Snimatelji beleže događaj video-kamerama. Osmoro ili više dece – rođaka i prijatelja iz komšiluka – tiska se i gura da bi imalo bolji pogled. Posle će Petrus ostati ukući, u svom sanduku, sve do sahrane u decembru, što je za četiri meseca. Do tada će njegova žena živeti s njim u kući. Neke porodice praktikuju stari običaj da mrtvaca nikad ne ostavljaju samog. Elizabet i deca će ga do pogreba nazivati to makula’ – bolesnim. "Iako je otac to makula’, njegova duša je još uvek u kući", kaže Joke

Za Torajance smrt tela nije nagli, konačni,grubi svršetak kao što je to slučaj na Zapadu. Umesto toga, smrt predstavlja tek korak udugom procesu koji se postepeno odvija. Voljene pokojnike nedeljama, mesecima, čak i godinama neguju kod kuće. Pogrebi se često odlažu koliko god je potrebno da bi se okupila rodbina iz udaljenih mesta. Najveličanstvenije pogrebne ceremonije traju nedelju dana i na njima se u ogromnom broju, u vidu nekakve obrnute seobe, okupljaju Torajanci iz dijaspore, ma u kom delu sveta da se nalaze. Kada briga da od više odstotinu motora i automobila bučno prođe kroz grad u pratnji mrtvaca koji se vraća kući izdaleka, saobraćaj se zaustavlja kako je ne bi omela kola hitne pomoći pa ni saobraćajac. Ovde se smrt više poštuje od života.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...