Grad makijata i tajne policije: Dobrodošli u Asmaru, prestonicu Eritreje

"Već je padao prvi mrak dok smo ulazili u grad. Bio sam šokiran kada sam shvatio da nigde nema struje. Taksista mi je objasnio da su u državi svakodnevne restrikcije struje i vode, a da ih samo bolji hoteli i javne institucije imaju 24 sata."

Grad makijata i tajne policije: Dobrodošli u Asmaru, prestonicu Eritreje Foto: Edin Krnić
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Eritreju jedni zovu afrička Severna Koreja, dok je drugi zovu afrička Italija. I jedno i drugo ima smisla. Afrička Severna Koreja zbog toga što je jako zatvorena, a njeni stanovnici nemaju slobodu kretanja po samoj državi, sistem je jednopartijski, a stanovnici Eritreje se paranoično plaše jedni drugih, jer se nikad ne zna ko među njima radi za national security, eritrejsku tajnu policiju koja deluje u civilu i niko ne zna ko sve radi za nju. Čak ni oni koji su deo sistema ne poznaju svoje kolege.

S druge strane, nadimak "afrička Italija" ima mnogo više smisla. Eritreja je bila italijanska kolonija za vreme vladavine fašističke Italije i Benita Musolinija koji je Asmaru nazvao "biser Afrike". U njegovo vreme, Eritreja je doživela ekonomski i kulturni procvat, što se i dan-danas može videti. Iz fondova fašističke Italije građeni su kulturni i verski objekti, i to za sve verske zajednice, kako se niko ne bi osećao manjinom, te brojni bioskopi i pozorišta, od kojih su i danas najpoznatiji Cinema Imperio i Cinema Roma, u kojoj se i danas pravi najbolji a ujedno i najjeftiniji makijato na svetu, u šta sam se i sam uverio.

Foto: Edin Krnić

Osim ispijanja makijata, u Asmari je i danas jako popularno jesti paste, pice i špagete, dok se u ostalim delovima Eritreje jedu nacionalna jela. Tako se na primer u Kerenu i Gindi, gde pretežno žive muslimani, na meniju mogu naći samo arapska jela, dok se u ostalim delovima Eritreje služi nacionalna hrana koja je veoma slična etiopijskoj.

Treba istaći da je epitet "afrička Italija" ustaljen svuda u svetu za sve one koji su nešto čuli o Eritreji, dok se ovaj drugi epitet koji se vezuje za sličnost sa Severnom Korejom ustalio među lokalnim stanovništvom. Taj izraz ćete čuti samo od nekog ko ima veliko poverenje u vas, te će vam tu tajnu odati uz ručak ili ispijanje makijata, pod uslovom da nema nikog za susednim stolovima, kako se ne bi našao u grdnoj neprilici, a to bi značilo sigurni odlazak u zatvor.

Na svom proputovanju kroz Etiopiju, Somaliju i Džibuti sam doneo odluku da posetim ovu mističnu zemlju. Zahtev za vizu sam podneo u ambasadi Eritreje u Adis Abebi i dobio sam je odmah nakon što sam aplicirao. Kasnije sam od drugih turista saznao da mnogi moraju da čekaju i do 30 dana da im se odobri turistička viza koja važi mesec dana od dana izdavanja. Od službenika u ambasadi sam saznao da je u Eritreju nemoguće ući kopnenim putem zbog još uvek nemarkiranih granica sa Etiopijom. Isti je slučaj i sa graničnim prelazima prema Džibutiju i Sudanu. To znači da je avion za svakog turistu jedina opcija, a ujedno i jedini način ulaska u Eritreju.

Nakon što sam dobio vizu, odlazim u poslovnicu Etiopian Airlinesa. Nisam se mnogo dvoumio, te sam kupio kartu za popodnevni let.

Let od Adis Abebe do Asmare trajao je 85 minuta, a na ulasku u zemlju nije bilo dužeg zadržavanja. Službenici policije i carine su sa svim putnicima bili izuzetno korektni i profesionalni. Na ovaj aerodrom dnevno sleti između 3 i 7 aviona i to samo iz Kartuma, Adis Abebe, Istanbula, Kaira, Rima, Milana i Džede (Jeddah, Saudijska Arabija). Cena karte u jednom pravcu iz Adisa staje između 150 i 260 USD, u zavisnosti od dana i vremena leta, jer Ethiopian Airlines ima dva leta dnevno za Asmaru. Najpovoljnija je povratna karta koja se može uzeti po ceni od 240 USD ukoliko vam se podudare termini odlaska i povratka.

Na izlasku iz aerodromske zgrade primetno je veliko ushićenje i suze porodica koje se ovde sastaju. Veliki je broj rodbinskih veza između Eritreje i Etiopije, a ratna dešavanja između ove dve zemlje su mnoge porodice podelile tako da se mnogi nisu videli i preko 20 godina. Drugi vid komunikacije iz Eritreje je nemoguć, jer je ovde za većinu stanovništva internet misaona imenica. Ovi prizori su me podsetili na rodbinske veze Severne i Južne Koreje, ali i Jugoslavije i Albanije za vreme vladavine Envera Hodže.

Kako sam unapred rezervisao smeštaj u Asmari, uzeo sam taksi i zaputio se prema Hotelu Kristal koji je bio udaljen samo 10 km od aerodroma. Već je padao prvi mrak dok smo ulazili u grad. Bio sam šokiran kada sam shvatio da nigde nema struje. Taksista mi je objasnio da su u državi svakodnevne restrikcije struje i vode, a da ih samo bolji hoteli i javne institucije imaju 24 sata.

Nakon što sam stigao u hotel, recepcioner me je zamolio da odemo u policijsku stanicu kako bismo obavili formalnosti oko moje prijave. Bio sam začuđen što moramo da idemo zajedno. Za sve strane državljane važi ista procedura - svaki gost mora lično da se prijavi. Do policijske stanice - u kojoj takođe nije bilo struje - smo stigli službenim automobilom.

Kada smo izašli iz vozila imao sam osećaj kao da sam došao u neku zemlju u kojoj još uvek bukti rat. Dežurni policajac koga smo sreli na ulazu nas je odveo u službene prostorije kako bi sa mnom obavili razgovor. U ruci je imao malu baterijsku lampu koja nam je obasjavala put. Ta baterijska lampa bila nam je jedini izvor svetlosti u ogromnoj zgradi bez prozora i vrata. Dok smo koračali dugim hodnicima, u zgradi je vladao muk, a mogli su se čuti samo koraci naše obuće. Stigli smo do prostorije u kojoj se prijavljuju stranci. U mrklom mraku je za jednim stolom sedeo još jedan službenik koji je tog trenutka upalio baterijsku lampu i uperio je ka nama. Svetlost nas je ošinula tako kao da mi je u tom trenutku neko opalio šamar.

Iako je sve ovo ličilo na scene iz horor filma, procedura oko prijave je bila jednostavna i brza. Službenik mi je tražio ime i prezime, podatke o mestu rođenja, državi i imena roditelja. Sve ovo sam ga mogao slagati, jer mi pasoš nije ni dotakao! Imao sam osećaj da smo poremetili mir u kom je uživao do trenutka našeg dolaska.

U hotelu sam se raspitao da li u gradu radi neki lokal u kom ima struje. Odmah su mi predložili Cinema Roma koji se nalazi na samo 300 metara od hotela. Dobio sam i toplu preporuku da probam čuveni eritrejski makijato. Takođe su mi rekli da me ne brine to što na ulicama nema rasvete jer je Asmara izuzetno bezbedan grad, a Eritreja jedna od najbezbednijih država na svetu u kojoj se stopa kriminala meri promilima. Još jedna važna informacija koju sam dobio bila je i ta da se novac menja samo u banci, a da je zamena novca na bilo kom drugom mestu krivično delo za koje je propisana zatvorska kazna.

Foto: Edin Krnić

Otišao sam u Cinema Roma i poručio makijato. Za sto mi je prišao jedan lokalac i upitao me da li želim da razmenim dolare ili eure za eritrejske nakfe. Delovao mi je kao čovek od poverenja, te sam uprkos zabrani razmenio dolare po crnom kursu. Naime, u banci se za 1 USD  dobija 15 nakfi, dok kod ovog gospodina 1 USD vredi 20 nakfi. Razmenio sam samo 50 USD, jer nisam bio siguran koliko je njegov kurs realan. Sutradan sam se uverio da je bio i više nego korektan. Kurs dolara na crnom tržištu se kreće između 18 do 20 nakfi za 1 USD. Ovakav kurs mi je automatski pojeftinio i hotelski smeštaj. Umesto 50 USD isti sam platio 750 nakfi, što je po ovom kursu bilo jefinije za 12,5 USD po danu.

U hotelu mi je rečeno da postoji mogućnost da mi carina na izlazu iz države zatraži priznanicu kao dokaz da sam tokom svog boravka u Eritreji mijenjao novac u banci, ali se tako nešto nije desilo.

Sutradan sam počeo obilaziti grad.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je avgustovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.