Nepoznati Titanik

U 2.20 ujutro 15. aprila 1912. godine „nepotopivi” Titanik nestao je pod talasima i sa sobom odneo 1.500 duša. Sto godina kasnije uz pomoć novih tehnologija otkrivene su najcelovitije – i najintimnije – fotografije ove čuvene olupine.

Nepoznati Titanik Foto: Walden Media

Olupina počiva u tmini, a rasturena slagalica od krhotina zarđalog čelika rasuta je po dnu severnog dela Atlantika na površini od oko 400 hektara. Razjedaju je mikroorganizmi. Čudnovato bezbojna stvorenja, kojima ne smeta razorni dubinski pritisak, krstare kroz razvaljene palube broda. S vremena na vreme, počev od 1985. godine kad su Robert Balard i Žan-Luj Mišel otkrili olupinu, roboti ili mini-podmornice sa ljudskom posadom lebde oko mračnih ivica Titanika, upere sonarni snop ka njemu, naprave snimke – i odu.        

Poslednjih godina istraživači kao što su Džejms Kameron i Pol-Anri Naržiolej napravili su vrlo upečatljive snimke olupine. Ipak, samo smo malo zavirili u neke delove ovog mesta jer nam je pogled ograničen morskim talogom u zamućenoj vodi i dometom reflektora sa podmornice. Nikada nismo uspeli da spoznamo pravi odnos između razbacanih delova broda. Nikada nismo videli prave razmere svega što se tamo dole nalazi. 
Sve do sada. U vrhunski opremljenoj, mobilnoj elektronskoj laboratoriji iza zgrade Okeanografskog instituta Vudshol (WHOI) Vilijam Lang stoji nagnut nad uveličanom sonarnom mapom koja prikazujepoložaja Titanika – brižljivo sastavljenim mozaikom čije sklapanje je trajalo mesecima. Na prvi pogled, avetinjski pejzaž podseća na površinu Meseca, sa brojnim brazdama na morskom dnu i kraterima koje su tokom hiljada godina napravile gromade otpale sa otopljenih ledenih bregova na površini.

Međutim, kad bolje pogledate, uočavate da je lokalitet posut nečim što ukazuje na ljudsko prisustvo – izukrštane linije i sfere nalik na apstraktne slike Džeksona Poloka, krhotine i ostaci. Lang se okreće ka kompjuteru i prstom pokazuje na deo mape upotpunjen optičkim podacima dodatim na sonarni prikaz. Uveličava taj deo. Sada možemo da vidimo pramac Titanika, mutno, ali prepoznatljivo, vidimo zjapeću crnu rupu tamo odakle je nekada štrčao prednji dimnjak, kao i odvaljena brodska vrata koja leže u mulju stotinak metara severno. Slika je bogata detaljima. U jednom od kadrova čak razaznajemo belu morsku krabu kako se štipaljkom drži za ogradu palube.       Ovde se jednim pokretom kompjuterskog miša može videti čitava olupina Titanika – svaki stub, svaki držač za čamce, svaki parni kotao. Ono što su nekada bili jedva prepoznatljivi obrisi sada se pretvorilo u fotografiju potonulog broda u visokoj rezoluciji, sa jasnim pojedinostima uočljivim u mutnom okruženju. „Sada znamo gde se sve nalazi”, kaže Lang. „Posle sto godina konačno smo upalili svetlo.”

Vilijam Bil Lang  rukovodi savremenom laboratorijom za vizuelno mapiranje u Okeanografskom institutu Vudshol, nekom vrstom visokotehnološkog foto-studija za snimanje morskih dubina. Laboratorija je udaljena svega nekoliko ulica od živopisne luke u Vudsholu, na jugozapadu poluostrva Kejp Kod, zvučno je izolovana i podseća na pećinu krcatu monitorima visoke rezolucije, uz potmulo zujanje naslaganih kompjutera. Lang je bio član prvobitne Balardove ekspedicije koja je locirala olupinu i od tada snima taj lokalitet sve modernijim kamerama.       

Ovi najnoviji snimci su rezultat ambiciozne ekspedicije u koju je uloženo mnogo miliona dolara, obavljene u avgustu i septembru 2010. godine, i napravila su ih tri najmodernija robotska plovila koja su prolazila na različitim visinama iznad dna okeanskog ambisa, po dugim, isprogramiranim putanjama. Načičkani bočnim i multisnopnim sonarima, kao i optičkim kamerama visoke rezolucije koje prave na stotine fotografija u sekundi, ovi roboti su sistematski „pročešljali” celo područje, detaljno snimajući morsko dno u pravougaoniku dimenzija osam puta pet kilometara. Snimci sa pojedinačnih putanja su digitalno spojeni u celinu koja formira veliki prikaz visoke rezolucije na kome je sve precizno mapirano i geografski pozicionirano.

„Ovo menja čitavu stvar”, kaže Džejms Delgado, arheolog iz Nacionalne službe za okeanska i atmosferska istraživanja (NOAA) i vođa naučnog tima  ove ekspedicije. „U prošlosti, pokušaji da se sagleda Titanik ličili su na pokušaj da posmatrate Menhetn u ponoć, usred kišne oluje samo uz pomoć baterijske lampe. Sada imamo lokalitet koji se može sagledati i premeriti, mogu se izvući jasni zaključci. Narednih godina ova istorijski važna mapa možda će oživeti priče onih koji su ovde zauvek utihnuli kad se hladna voda sklopila iznad njih.”           

U čemu je zagonetka Titanika? Zašto čitav vek kasnije ljudi i dalje izdašno ulažu ogromno znanje i tehniku da istraže ovo groblje metala na oko četiri kilometra ispod površine okeana? Zašto, poput Perl Harbora ili „nulte tačke”, gde su se nalazile njujorške kule bliznakinje, i još nekih poprišta katastrofa, ova olupina broda i dalje magnetski privlači i raspiruje našu maštu?

Za neke, čudan način na koji je Titanik otišao u propast glavni je razlog interesovanja. Kod tog broda sve je bilo „naj”: od njegove ogromne snage i grandioznosti, do izuzetne hladnoće i dubine vode u koju je potonuo. Za neke druge, opčinjenost Titanikom počinje i završava se sa sudbinama ljudi na brodu. Titanik je tonuo cela dva sata i 40 minuta, dovoljno dugo da se odigra 2.208 ličnih drama epskih razmera, pod još upaljenim brodskim svetlima. Kažu da se jedan muškarac kukavica prerušio u ženu da bi ušao u čamac za spasavanje, ali većina ljudi ponela se časno, mnogi od njih i junački. Kapetan je ostao kod kormila, orkestar je svirao, telegrafisti su do samog kraja neprekidno odašiljali pozive za pomoć. Putnici su se uglavnom ponašali u skladu sa svojim klasnim pozicijama karakterističnim za društvo tog vremena.  Kako su oni pojedinačno proživljavali svoje poslednje trenutke i dalje je predmet opšteg interesovanja i jezovitih teorija.

Međutim sa Titanikom je, osim ljudskih života, potonulo još nešto: iluzija o mirnom poretku, vera u napredak tehnologije, žudnja za lepšom budućnošću koja se u Evropi, na korak od sveopšteg rata, ubrzo pretvorila u strahove i neizvesnost koji i danas odlikuju naš svet. „Tragedija Titanika srušila je ideale”, kaže mi Džejms Kameron. „Prva decenija XX veka odisala je utiscima o prosperitetu. Liftovi! Automobili! Avioni! Radio! Sve sama čuda, nigde kraja. A onda se to gromoglasno srušilo.”

Najčuveniji brodolom na svetu okupirao je mnoga mesta – bukvalno, pravosudno ili metaforički – ali nigde nije tako nadrealno prisutan kao među kockarnicama u Las Vegasu. Na prvom spratu hotela „Luksor”, spratu namenjenom zabavi, odmah do striptiz-kluba i teatra u kojem se daje mjuzikl o ženama u menopauzi, postavljena je izložba originalnih predmeta sa Titanika, izvađenih sa dna okeana. Eksponati su u vlasništvu kompanije RMS Titanic Inc.(RMST), firme koja od 1994. godine ima ekskluzivno pravo da vadi i poseduje predmete sa broda. Izložbu je videlo više od 25 miliona ljudi, a slične postavke obišle su još 20 zemalja širom sveta.

Provodim sredinom oktobra jedan dan u „Luksoru” i razgledam relikvije sa Titanika: kuvarsku kapu, brijač, grumenje uglja, savršeno očuvan komplet posuđa, bezbroj pari cipela, bočice parfema, veliku kožnu torbu, neotvorenu flašu šampanjca. Uglavnom, sasvim obične stvari koje su postale neobične jer su prevalile dug, tragičan put zbog kojeg su postale eksponati u vitrinama od pleksiglasa. Prolazim kroz zamračenu prostoriju u kojoj se održava temperatura kao u hladnjači, gde posetioci mogu da dodirnu „ledeni breg” konstantno hlađen freonom. Škripa i zvuci pucanja metala koji dopiru iz zvučnika doprinose utisku da se nalazite „u utrobi smrtno ranjene zveri”. Centralni eksponat izložbe je, ipak, ogromna ploča iz korita Titanika, koju zovu „komadina”, jer je teška 15 tona, a posle nekoliko neuspešnih pokušaja, konačno je brodskom dizalicom izvučena sa okeanskog dna 1998. godine. Prekrivena zakivcima, preprečena čeličnim šipkama, ona je crni metalni monstrum koji me podseća na T-reksa iz prirodnjačkog muzeja – neviđeno je velika, papreno je plaćena da bi bila doneta u izložbeni prostor – izumrla vrsta dovučena iz nekog izgubljenog sveta.             

Izložba je dobro osmišljena, ali mnogi pomorski biolozi već godinama nemaju lepu reč za kompaniju RMST i njene šefove. Nazivaju ih pljačkašima grobova, lovcima na blago, vašarskim tezgarošima ili još gore. Robert Balard, koji odavno zahteva da se olupina i njen sadržaj ostave netaknuti, vrlo je oštar u kritici metoda koje primenjuje RMST. „Ne idete u Luvr da biste gurnuli prst u oko Mona Lizi”, kaže mi Balard, „niti posećujete Getisburg sa lopatom u ruci. Ti ljudi su vođeni pohlepom – samo pogledajte ovaj jad koji su dosad napravili.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...