"Kraljevi i svetitelji srpski" - izložba kakva se viđa, možda, jednom u životu

Izložba koja kroz vredne eksponate priča priču o srpskoj srednjovekovnoj dinastiji Nemanjića, u Istom muzeju Srbije, biće otvorena do 20. novembra.

"Kraljevi i svetitelji srpski" - izložba kakva se viđa, možda, jednom u životu Istorijski muzej Srbije, Foto: Wikimedia Commons

Strojimirov pečatnjak iz IX veka, Marijinsko jevanđelje iz XI, Dečanska hrisovulja i kivot Stefana Dečanskog iz XIII veka i mali ali neprocenjiv kameni fragment sa prestola njegovog sina, cara Dušana, samo su neki od izuzetnih eksponata koje imamo priliku da vidimo na izložbi "Kraljevi i svetitelji srpski" u Istorijskom muzeju Srbije. Priliku koja se pruža, možda, jednom u životu.

Priča o najdugovečnijoj srpskoj srednjovekovnoj dinastiji Nemanjića, koji su tokom nešto više od dva veka (1166-1371) dali 11 vladara, počinje njihovim prethodnicima na čelu srpske države. Njih na izložbi “zastupa” izuzetno vredan zlatni pečatnjak koji je pripadao knezu Strojimiru, srpskom vladaru iz druge polovine IX veka, inače najstariji eksponat u vlasništvu Istorijskog muzeja Srbije.

Strojimir, Mutimir i Gojnik bila su trojica sinova kneza Vlastimira (oko 805-851). Prema spisima vizantijskog cara Konstantina Porfirogentia, nakon Vlastimorove smrti došlo je do sukoba njegovih sinova, usled čega je Mutimir poslao mlađu braću Storijiira i Gojnika u Bugarsku.

Pečat kneza Storijimira ispisan je rečima: "Bože, pomozi Strojimiru" i ima dvostruki krst.

Ovaj, prednemanjićki period naše istorije, predstavljen je na izložbi nakitom i naoružanjem iz tog vremena, prikazom Crkve Prečiste Bogorodice Krajinske kod Skadarskog jezera gde je sahranjen naš prvi svetitelj, Jovan Vladimir kao i Marijinskim jevanđeljem, pisanim na glagoljici.

Jedan od najstarijih staroslovenskih rukopisa potiče iz 11. veka i njegova kopija iz Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" takođe je izložena u Istorijskom muzeju Srbije.

Potom sledi deo posvećen Nemanjićima.

"U malom uvodnom delu hteli smo da kažemo nešto o poreklu Nemanjića, o kojima se skoro ništa ne zna. Ponešto je sačuvano u Nemanjinoj Hilandarskoj povelji, čiji original ne postoji. Nju su 1896. hilandarski monasi poklonili kralju Aleksandru, zajedno sa Miroslavljevim jevanđeljem, međutim, ona je izgubljena 1915. Sačuvane su fotografije i prepis. Za taj prvi period je značajna i Crkva Sv. Petra i Pavla kod Bijelog Polja u kojoj je sačuvan natpis gde se Zavida pominje kao Miroslavljev, odnosno Nemanjin otac", kaže za Nova.rs Vanja Vuksan, autorka izložbe.

Ne postoji, dodaje ona, apsolutni dokaz da su Nemanjići bili u rodu sa Vlastimirovićima.

"U vladarskim poveljama imate sačuvan trag da se Nemanjići pozivaju na svoju dedovinu, na svoje poreklo od davnina, u smislu na Dukljansku kraljevinu, ali nemate nigde precizno navedeno da vuku direktno poreklo od nekog prednemanjićkog vladara. To negde, možda, može da se nasluti u njihovim imenima", navodi kustoskinja.

Priča o imenima vodi nas dalje do, za Nemanjiće, dva važna imena: Stefana i Uroša.

Svi su nosili vladarsko ime Stefan, po Stefanu Prvomučeniku. Uroš je uveden u tradiciju nešto kasnije, od vladavine Uroša I (1243-1276).

"U bici kod Gacka Stefana Uroša 1276. zbacuje sa prestola sin Dragutin i postaje Stefan Dragutin. Kada je 1282. Dragutin pao s konja i slomio nogu, presto je predao bratu Milutinu, na Saboru u Deževu. Međutim, Dragutin se ne povlači potpuno, imate jedan period kada praktično paralelno vladaju i ostaje nerazjašnjeno ko će posle njih da nasledi presto. Pretpostavlja se da je u Deževu postignut sporazum koji se odnosi na Dragutinove sinove, ali, među braćom dolazi do sukoba kad se Milutin ženi vizantijskom princezom Simonidom – priča nam Vanja Vuksan.

Naime, vizantijski carevi su zahtevali da se njihove princeze "rođene u purpuru", udaju za naslednike prestola i princ koga bi Simonida, eventualno, rodila, imao bi pravo da nasledi srpski presto. Sukob između Dragutina i Milutina traje od 1301. do 1311. "a Milutin počinje, uz ono Stefan da dodaje i Uroš II, kako bi svojim imenom potvrdio da je on naslednik prestola".

Milutinov sin Dečanski je, potom, bio Stefan Uroš III, njegov sin – car Dušan Uroš IV a Dušanov sin, i poslednji vladar loze Nemanjića, Uroš V.

Svaki vladar je na izložbi predstavljen kopijom freske sa svojim likom i nekim predmetom specifičnim za njega: Tu su Vukanovo jevanđelje, Nemanjin pečat, prsten Stefana Prvovenčanog ili, u nedostatku “ličnijeg” predmeta, novac iz vremena određenog vladara, pri čemu kustoskinja naročito ističe Radoslavljev čankast novac, po uzoru na vitantijski, "koji je vreoma redak".

Jedan od najznačajnijih eksponata na izložbi je Dečanska hrisovulja o osnivanju manstira Dečani iz 1330.

"Ovo je izuzetan komad. Original, na pergamentu, svitak dugačak pet metara. Ona je bila kao neka vrsta tapije, gde se navode tehnički detalji, šta sve vladar ostavlja manastiru i koja će mu imanja darovati, popis stanovnika na tim imanjima…", napominje autorka.

Počev od Vladislava, svaki vladar zida svoju zasebnu zadužbinu, pa je tako i Dečanski znao da će ovo biti mesto njegovog počivanja, objašnjava.

Za razliku od crkava i vladarskih zadužbina, o nemanjićkim dvorovima ne znamo mnogo.

"Nažalost, nijedan vladarski dvor kod nas nije istražen. Postojali su pokušaji, neki naučnici misle da je razlog taj što su bili drveni, ali ja vam mogu reći da niko i nije dovoljno istraživao da zasigurno može da kaže šta je problem", ističe Vanja Vuksan.

Priča o dvoru nadovezuje se na priču o tronu. Među eksponatima je kameni deo prestola sa imenom Stefana IV (Dušana) sačuvan u Studenici.

Svi naši vladari su, najverovatnije, i u okviru crkava i zadužbina imali svoj presto, napominje naša sagovornica.

"I Stefan Dečanski naglašava u svojoj povelji da zabranjuje da vladike, epsikopi i drugi sveštenici ili neko od imućnih sedi na njegovom prestolu. Tako da je vladar pokušavao da zaštiti svoje pravo, koje samo on ima, i u crkvi, pravo da sedi na tom svom prestolu", priča Vanja.

U sledećem segmentu, o vladaru ratniku, možete videti prikaze ratničke opreme i oružja iz tog vremena: pancirnu košulju, vrhove za strele, mačeve, kopiju samostrela, zapis Milutina na njegovoj zadužbini u Starom Nagoričinu koji ostavlja trag u kamenu iz 1312-13: "Tog leta kralj izbi Turke".

Milutin je vizantijskom caru poslao odred od oko 2000 srpskih konjanika koji su izvojevali bitku protiv Turaka.

"Zato je tu Milutin u ktitorskoj sceni prikazan sa mačem, kao simbolom vladara ratnika, mačem koji mu predaje Sv. Đorđe (patron crkve) kao insigniju vlasti. Reč je o jedinstvenoj sceni", ističe Vuksanova.

A posle vladara ratnika, upoznajemo vladarke. Sve su bile strankinje. Samo se za Nemanjinu ženu Anu ne zna tačno poreklo, priča nam kustoskinja.

Za one koji su davno išli u školu, kratko podsećanje: Stefanova prva žena bila je Evdokija Anđeo, sinovica vizantijskog cara, a druga Ana Dandolo, unuka mletačkog dužda Enrika Dandola.

Radoslav je bio u braku sa Anom Komninom, ćerkom epirskog destopa, a Vladislav sa bugarskom princezom Belosavom Aseninom.

Uroševa Jelena Anžujska (Anđeo), ćerka vizantijskog princa Jovana Anđela je, uz Dušanovu Jelenu, bugarsku plemkinju, najčešće oslikavana žena srpskog srednjevekovnog slikarstva.

Dragutin se oženio ugarskom princezom Katalinom Arpad, a Milutin je imao pet žena, od kojih je naslavnija vizantijska princeza Simonida.

Prva supruga Stefana Dečanskog bila je bugarska princeza Teodora Smilec, a druga, koja mu je rodila budućeg cara Dušana Silnog, Marija Paleolog, ćerka vizantijskog upravnika Soluna.

Poslednja vladarka iz roda Nemanjića, carica Ana, supruga Uroša V, bila je vlaška princeza.

Vladarke su bile vrlo uvažavane na dvoru Nemanjića, kaže kustoskinja.

"Recimo, kada je posle bitke kod Gacka Dragutin preuzeo vlast od oca Uroša, Uroš odlazi u Hum gde se zamonašio, a Jelena se miri sa sinom i dobija od njega deo teritorije, gde samostalno vlada, ima svoj dvor, kancelariju… U vreme cara Dušana njegova žena Jelena ravnopravno učestvuje na saborima, kao carica, i iskazuje svoje mišljenje. Posle bitke kod Velmožda imate sačuvano svedočanstvo da Stefan Dečanski šalje poruku arhiepiskopu, ali i ženi Mariji Paleolog, da se zna da on posle bitke ulazi u Bugarsku, dakle, i ona je imala ulogu u vlasti i vrlo je uvažavana", nabraja Vanja Vuksan.

Nemanjići su i te kako bili svesni svog značaja pa su i pored svih unutarporodičnih sukoba znali da neko mora da nastavi lozu, bez obzira na sve. U tom kontekstu su se birale i princeze.

"Ti brakovi su uvek bili u svrhu države i onoga što je tada bilo u njenom interesu", potvrđuje kustoskinja.

Od svetovnog ka duhovnom, od kraljeva ratnika i vladarki, polako se "dižemo" u više sfere i uranjamo u priču o kraljevima zadužbinarima i svetiteljima.

"Nemanjići su imali značajan odnos sa srpskom crkvom. Zajedno sa kraljevinom uspostavljena je i arhiepiskopija. Kada je Sv. Sava 1219. u Nikeji dobio samostalnu srpsku crkvu, dobio je i pravo da se srpski arhiepiskopi hirotonišu (rukopolože) u Srbiji, da ne moraju da odlaze u Carigrad ili Nikeju. Dobili smo pravo da sami episkopi na crkvenim saborima biraju svog arhiepiskopa", podseća Vuksanova.

U ovom delu pažnju, najpre, privlači štap Sv. Save. Nije original, ali jednako moćno deluje.

"Čuva se danas u Mileševi i pretpostavlja se da je to štap koji je Sv. Sava dobio od vizantijskog patrijarha 1219. povodom sticanja autokefalnosti srpske crkve", objašnjava nam autorka.

Sve do Milutina, svi vladari bi se pred smrt zamonašili, a posle smrti mnogi Nemanjići proglašeni su za svetitelje.

"Postoji procedura uspostavljanja kulta. Podizanje iz groba, izlaganje moštiju ispred olatara, gde dolaze vernici, dive se i poklanjaju. Potom sledi dešavanje čuda nad moštima, pisanje žitija i pisanje službe", kaže naša sagovornica.

Kivot Stefana Dečanskog još je jedan od velelepnih eksponata.

"Postoje dve verzije kako je umro. Pretpostavlja se da je zarobljen kada je Dušan preuzeo vlast, prebačen u Zvečane i tamo udavljen. Veruje se da nije odmah sahranjen u svojoj zadužbini u Dečanima, već posle dve-tri godine. I, dešavaju se čuda. Uglavnom je priča ta da se pojavljuje u snu nekom od monaha, oni drže moleban nad grobom, sledi elevacija, stavljanje moštiju ispred oltara… I danas imate sačuvane potpuno cele njegove mošti. Kada su podignute iz groba, 1343, one su stavljene u ovaj kivot, od drveta, oslikan, sa sa pozlatom i gravirama. Kasnije je zamenjen drugim a ovaj se danas čuva u Muzeju SPC ", s ponosom priča kustoskinja.

Mošti Dečanskog su sada u drugom kivotu a na Cveti i druge praznike su otvorene i vernici mogu da ih celivaju.

Stefan Dečanski i Dragutin smatraju se za vladare mučenike, naročito Dečanski, jer je ubijen.

"Postoji svedočanstvo da Dragutin nije dozvolio da se njegove mošti podignu iz groba, kao da je unapred imao neku viziju da ne želi da bude posvećen. Sad, da li je to njegova odluka ili je do toga došlo kod stvaranja kulta, kome dati prednost, Dragutinu ili Milutinu… Kasnije postoji predanje da su Dragutinove mošti u jednom momentu, ipak, podignute i priča se o nekoj pazarskoj porodici koja ih je prodavala, a onda im se zatro trag", prepričava Vanja Vuksan.

Ona ističe značaj kulta kralja Milutina čije se mošti čuvaju u Crkvi Sv. nedelje u Sofiji. Milutin je sahranjen u Banjskoj. Za vreme turske najezde njegove mošti su prenesne u Trepču i odatle, posle 1460, u Bugarsku. I nikad više nisu vraćene. Ali, "Bugari više poštuju te mošti nego mi sami", napominje kustoskinja.

Nije tačno, kako je uvreženo mišljenje, da samo car Dušan nije proglašen za svetitelja.

"Većina srpskih kraljeva se poštuje i smatra se da su svetitelji, ali nije svima do kraja uspostavljen kult. Kraj kulta podrazumeva potpuno uobličenje, sa žitijem i službom. Kod nekih, kao što su Vladislav, Dragutin ili Uroš, nemate uobličen kult, dakle, nije samo o Dušanu reč. Postojali su pokušaji i za Dušanovo uspostavljanje kulta, ali zašto do toga nije došlo, nije poznato. Ostala su samo nagađanja", zaključuje ona.

Na ovoj izložbi javnost prvi put možete da vidi fragmente originalnih fresaka sa iskopavanja na Venčacu.

"Pre par godina na lokalitetu Dvorine, u selu Banja kod Aranđelovca, otkrivena je jedna potpuno nova grobna crkva, koja najverovatnije pripada nemanjićkom periodu, 14. veku.Nikad pre toga nije pronađena jedna ovako velika, značajna crkva, ovoliko severno", kaže kustoskinja, za kraj ove ture kroz izložbu o svetiteljima i kraljevima srpskim.

Kraj ture koji, u stvari, nagoveštava još novih otkrića i saznanja o slavnim Nemanjićima…

Izložba je otvorena do 20. novembra ali će najvredniji eksponati, poput kivota Stefana Dečanskog ili Dečanske povelje, biti izloženi samo do 12. juna.

Izvor: Vesna Lalić/Nova.rs



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...