NIŠTA NIJE KAO NA FILMU: Kako forenzičke metode (ne)rešavaju policijske istrage

Koliko su zaista pouzdane metode upoređivanja otisaka prstiju, tragova ujeda i ostalih postupaka u identifikaciji osoba i kako se oni se sprovode.

NIŠTA NIJE KAO NA FILMU: Kako forenzičke metode (ne)rešavaju policijske istrage Foto: Maks Agilera-Helveg

Ujutro 23. novembra 2009. godine jedan biciklista je pored lokalnog puta u blizini grada Lejk Čarlsa u Luizijani uočio leš mlade žene. Lice joj je bilo izudarano do neprepoznavanja, ali neuobičajena tetovaža policiju je navela da žrtvu identifikuje kao 19-godišnju Sijeru Buzigard.

Istražitelji iz šerifske službe okruga Kalkašu, koje je predvodio šerif Toni Mankuzo, odmah su počeli da rekonstruišu poslednje sate života žrtve. Od ljudi koji su je poslednji videli živu pozajmila je telefon da pozove nekoga. Broj koji je pozvala bio je trag za policiju. Napadač na Buzigardovu takođe je ostavio jasan trag. Ona se borila za život, a policija je iz tkiva ispod njenih noktiju uzela čist uzorak nečijeg DNK. Da bi pronašli ubicu, trebalo je da nađu DNK koji se poklapa s uzorkom.

forenzika
Ovaj analitičar iz FBI-ja ima 20 godina iskustva u upoređivanju čaura metaka.
On je stručnjak. Ali da li je to nauka?

forenzika_1Krst pored puta obeležava mesto u okrugu Kalkašu, u Luizijani, na kome je pre sedam godina nađeno telo Sijere Buzigard.
Nije bilo svedoka zločina, a DNK ispod njenih noktiju nije se poklapao s DNK osumnjičenih.
Ipak, inspektor Les Blančard - kojeg vidimo kako ponovo obilazi to mesto - nada se da će mu nove forenzičke tehnike pomoći da reši slučaj. 

Broj koji je pozvala odveo je policiju do grupe nelegalnih meksičkih radnika. "Tražili smo sudski nalog da im se uzme bris zbog DNK, pozvali smo prevodioce koji rade s doseljenicima", priseća se Mankuzo. Ali nijedan od tih Meksikanaca nije imao DNK koji se poklapa s uzorkom nađenim kod žrtve. Ni u arhivi FBI-ja, u kojoj se nalaze podaci o DNK registrovanih prestupnika, nestalih osoba i uhapšenika (poznatoj kao KODIS sistem), nije bilo nijednog DNK koji se poklapa s uzorkom. Istražitelji su apelovali na građane koji možda imaju neke informacije da se jave, a porodica Buzigard je ponudila i nagradu od 10.000 dolara. Ali bez rezultata.

Onda je u junu 2015. godine Monika Kval, glavna analitičarka za DNK u laboratoriji koja sarađuje sa šerifskom službom, saznala za jedan novi način da se iskoriste podaci iz uzorka DNK – pristup u kojem nije potrebno poklapanje nađenog uzorka s DNK osumnjičenog ili neke osobe iz arhive. Tehnika se zove DNK fenotipizacija i njome se utvrđuje približan fizički opis osobe kojoj uzorak pripada, uključujući geografsko poreklo, boju očiju i kose, čak i verovatne crte lica. Kvalova se odmah setila slučaja Buzigardove u kome je uzorak DNK bio praktično jedini trag. Kontaktirala je s Mankuzom i poručnikom Lesom Blenčardom, inspektorom koji je radio na slučaju. Poslali su uzorak kod Elen Grejtek, direktorke bioinformatičkog sektora u Parabon nanolabsu, kompaniji specijalizovanoj za DNK fenotipizaciju.

forenzika_2
Nokti mogu da otkriju ubicu. Medicinski istražitelji seku nokte žrtve da provere da li se DNK zagreban ispod
noktiju tokom napada poklapa s nekim uzorkom DNK iz arhive. Čak i ako se ne poklapa, nova tehnika zvana
DNK fenotipizacija može da otkrije boju napadačevih očiju, kose i kože - ili da okvirno opiše crte lica.


Tu je istraga dobila neočekivani obrt. 
Na osnovu raspoloživih dokaza inspektori su i dalje smatrali da je ubica verovatno hispanoameričkog porekla – možda neko iz grupe Meksikanaca koji su napustili područje ubrzo posle zločina. Međutim, osoba čiji portret je kompanija Parabon napravila na osnovu donetog uzorka imala je svetlu kožu i pege. Smeđu kosu, oči verovatno zelene ili plave. Analizom je utvrđeno da osoba vodi genetsko poreklo iz severne Evrope.

"Morali smo da se vratimo jedan korak i priznamo da sve vreme nismo ni okvirno išli u dobrom smeru", kaže Mankuzo. Ali uz nove dokaze on je optimista. "Mislim da ćemo u nekom trenutku rešiti ovaj slučaj jer imamo dobar uzorak DNK i profil osobe", kaže on. "Znamo ko je ubica. Samo još ne znamo kako se zove."

forenzika_3
Lobanja ubijenog čoveka nudila je malo tragova o njegovom identitetu kad je 1985. godine pronađena u kanti za smeće u Glen Berniju, u Merilandu.
Ali kompanija Parabon nanolabs uspela je da rekonstruiše lice žrtve pomoću DNK fenotipizacije i ključnih detalja s lobanje.
Policija se nada da će neko prepoznati kompjuterski prikaz i pozvati ih.

DNK fenotipizacija je relativno nova tehnika u forenzičkoj nauci i pojedini kritičari se pitaju kolika će korist biti od nje. Ona projektuje crte lica na osnovu genetike, a ne fotografija. Mnoge karakteristike spoljašnjeg izgleda nisu zapisane u DNK i ne mogu se zaključiti iz njega. Recimo, ako neko pusti bradu ili ofarba kosu. Ipak, kompanija Parabon svoje usluge pruža za više od 40 policijskih i istražnih organizacija. Krejg Venter, pionir u ispitivanju ljudskog genoma, takođe istražuje profilisanje lica na osnovu DNK u okviru svoje kompanije Hjuman longeviti, a isto rade mnoge laboratorije pri univerzitetima.

Za to vreme razvijaju se i drugi visokotehnološki oblici forenzike. CT skeneri omogućavaju lekarima da obavljaju virtuelne autopsije i da unutar tela tragaju za uzrocima smrti koji se ne vide pri uobičajenoj obdukciji. Naučnici istražuju da li se na osnovu bakterija na leševima preciznije može utvrditi vreme smrti. Čak istražuju da li se počinilac može otkriti ne samo po DNK koji ostavi na mestu zloćina već i po mikrobskom potpisu, odnosno bakterijama koje ostavi.

 

Mnoge forenzičke metode znatno manje pouzdane nego što je to predstavljeno u TV serijama. A kada se forenzičkim dokazima previše veruje na sudu, nevini ljudi završe u zatvoru, ili još gore.

 

Forenzičke tehnike koje su poznatije u javnosti, iz filmova i serija kao što je "Mesto zločina", imaju znatno duži istorijat. Još 1910. godine Tomas Dženings je bio prvi Amerikanac osuđen na smrt isključivo na osnovu otisaka prstiju. Optužen je da je ubio izvesnog Klarensa Hilera dok je žrtvi provaljivao u stan. Počinilac je ostavio otiske prstiju na sveže ofarbanoj prozorskoj dasci. Iskazi četvorice stručnjaka za otiske bili su maltene jedina osnova da on bude proglašen krivim i da bude osuđen na smrt. U odgovoru na njegovu žalbu Viši sud je istakao dugu istoriju korišćenja otisaka prstiju kao identifikacije – još su faraoni otisak svog palca koristili kao potpis, saopštio je sud – "i Engleska, koja je u hiljadama slučajeva primenjivala taj sistem s velikim uspehom i bez greške, još od 1891. godine". Sud je napomenuo da takve dokaze ne nalaze prosečni posmatrači, već ih utvrđuju stručnjaci koji to zatim objašnjavaju poroti. Presuda je potvrđena, Dženings je obešen.

Do kraja XX veka u sudnicama su predstavljane brojne nove istraživačke tehnike. Analitičari iz FBI-ja davali su iskaze na osnovu upoređivanja vlasi kose nađenih na mestu zločina s onima koje pripadaju osumnjičenom. Stručnjaci ističu oblike mikroskopski sitnih krljušti koje prekrivaju svaku vlas, debljinu i boju dlake, raspored granulisanog pigmenta u dlaci i štošta drugo. Analiza ujeda, pri kojoj stručnjaci upoređuju otisak zuba s povrede i vilicu osumnjičenog, široko je prihvaćena početkom sedamdesetih godina, uključujući i slučaj iz 1974. godine čije rešavanje je zavisilo od tragova otkrivenih na nosu mrtve žene koja je ekshumirana. Druge vrste detaljnih vizuelnih upoređivanja – tragova guma, otisaka cipela, čaura metaka – takođe su evoluirale i od tragova koji samo pomažu policiji da identifikuje osumnjičene postali su dokaz koji se predstavlja u sudnici i koji ukazuje na nečiju krivicu. U hiljadama slučajeva sudije koje treba da odluče da li je nešto važeći dokaz pozivaju se na određene ranije slučajeve da bi proglasili validnost takvih forenzičkih rezultata.

Stručnjaci s dugogodišnjim iskustvom svedoče pred sudom kao veštaci. Ali u poslednjih desetak godina postalo je očigledno da su mnoge forenzičke metode znatno manje pouzdane nego što je to predstavljeno u TV serijama. A kada se forenzičkim dokazima previše veruje na sudu, nevini ljudi završe u zatvoru, ili još gore.

JEDNA ŽENA JE 1981. GODINE napadnuta u svom stanu u Vašingtonu – vezani su joj usta i oči, a zatim je silovana. S policijskim crtačem sarađivala je u izradi foto-robota napadača. Mesec dana kasnije jedan  pozornik je prijavio inspektorima 18-godišnjeg Kirka Odoma, za koga je smatrao da odgovara opisu. Odomova majka je tvrdila da je on bio kod kuće jer mu se tog dana porodila sestra. Žrtva je neodlučno izdvojila Odamovu sliku iz ponuđene grupe fotografija, a onda ga je identifikovala i uživo. Analitičar iz FBI-ja pred sudom je rekao da se vlasi Odomove kose mikroskopski ne razlikuju od vlasi pronađenih na spavaćici žrtve, što je zapečatilo proces protiv Odoma. U zatvoru je proveo 22 godine, plus 8 godina na uslovnoj slobodi kao seksualni prestupnik, sve dok javno pravobranilaštvo nije iznelo nove dokaze koji potvrđuju njegovu nevinost.

U Korzikani u Teksasu 1992. godine Kameron Tod Vilingem bio je optužen da je podmetnuo požar u svojoj kući u kojem su poginule njegove tri kćerke. Istražitelji su rekli da ugljenisani ostaci na podu kuće ukazuju na to da je vatra u isto vreme buknula na nekoliko mesta, što verovatno znači da je reč o namernoj paljevini pomoću benzina. Službenici države Teksas 2011. godine utvrdili su da je tumačenje dokaza bilo katastrofalno pogrešno. Prekasno za Vilingema. On je pogubljen sedam godina ranije.

Brendon Mejfild, advokat iz Oregona, uhapšen je u svojoj kancelariji u maju 2004. godine. Mejfild kaže da je agent FBI-ja tokom hapšenja psovao i vikao na njega. Agenti mu nisu saopštili razlog hapšenja, već je to s lisicama na rukama morao da pročita iz njihovog pisanog naloga. Njegovi otisci prstiju pojavili su se u automatskoj pretrazi baze podataka i dvojica analitičara iz FBI-ja utvrdila su da se otisci poklapaju s onima nađenim na plastičnoj kesi u kojoj se nalazio materijal upotrebljen u terorističkim bombaškim napadima u Madridu, u kojima je poginula 191 osoba. Međutim, španske vlasti nisu tako mislile. Dve nedelje posle hapšenja Mejfilda poslali su dopis o tome da su i oni otkrili otiske koji se poklapaju – u pitanju je Alžirac, nikada uhvaćen, koji se danas smatra jednim od glavnih planera napada.

Zajedničko za sve ove priče jeste to što se previše uzdalo u metode i njihovo tumačenje, a to je više lični stav i zanat nego egzaktna nauka. Recimo, pouzdanost analize dlaka veoma je diskutabilna. FBI priznaje da su njihovi analitičari izneli pogrešne zaključke u više od 90 odsto slučajeva mikroskopskog upoređivanja koji su naknadno preispitani.

 

Nije slučajno to što jedina forenzička metoda ocenjena kao dovoljno pouzdana u izveštaju Američke akademije nauka nije nastala u policijskim institucijama, već ju je razvio naučnik u univerzitetskoj laboratoriji.

 

Takođe, neki dokazi o podmetanju požara dovode se u pitanje. Godinama su istražitelji požara ispitivali prozore na zgradama da bi utvrdili da li su samo napukli ili su "oduvani" – na određene načine. Ispitivali su da li su metalni okviri vrata istopljeni, da li se betonski pod urušio od vreline, što se naziva "izbijanjem".

Ako je temperatura bila dovoljno visoka da izazove takvu štetu, to se smatralo dokazom da je neka supstanca poput benzina korišćena da se zapali vatra. Ali istražitelj požara Džon Lentini, koautor naknadnog izveštaja o slučaju Vilingem koji je predočen teksaškim vlastima, kaže da su takve pretpostavke zastarele.

"Po toj teoriji, vatra izazvana benzinom stvara vrelinu jaču od one koju stvara plamen u kome gori samo drvo", kaže Lentini. "Samim tim temperatura mora biti viša, zar ne? Greška!" Istraživanja pokazuju da vrelina i brzina širenja požara mnogo više zavise od ventilacije nego od materijala kojim je vatra zapaljena. Iz testova proističe da izbijena stakla, urušeni beton, istopljeni metal – sve to može da se desi bez benzina, uz određenu ventilaciju i druge faktore.

Čak se i pouzdanost otisaka prstiju dovodi u pitanje. Kompjuteri odlično upoređuju standardne otiske uzete u mastilu ili one elektronski skenirane i arhivirane, ali kad je reč o otiscima s mesta zločina, nisu toliko dobri u upoređivanju kao ljudsko oko. Terenski otisci su često izobličeni i umrljani, pa se upoređivanje svodi na procenu eksperata koji, ma kako da su stručni, iznose svoje subjektivno mišljenje. Jedna studija je pokazala da istražitelji ponekad dolaze do različitih zaključaka o istom otisku ukoliko znaju da otisak pripada osobi koja je priznala zločin ili je uhapšena. U slučaju Brendona Mejfilda izveštaj saveznih vlasti potvrđuje da su analitičari sebe ubedili u sličnosti koje zapravo ne postoje.

forenzika_4
Kirk Odom je osuđen za silovanje nakon što je jedan stručnjak svedočio da se dlaka na spavaćici žrtve poklapa s njegovom.
Odom je proveo više od 22 godine u zatvoru i 8 godina na uslovnoj slobodi pre nego što je DNK analiza dokazala njegovu nevinost i ukazala na pravog napadača.
FBI sada preispituje stotine drugih slučajeva u kojima je analiza dlaka možda bila nepouzdana.

forenzika_5
Problem sa zubima
Stomatološki forenzičar svedočio je da su šanse jedan prema milion da tragovi ujeda na ruci žrtvi ne pripadaju Stivenu Marku Čejniju (gore, na krevetu), koji je osuđen 1987. godine. Ali ima malo naučnih dokaza koji opravdavaju pouzdanost te forenzičke metode. U jednom istraživanju 30 zubara je analiziralo veštački napravljene tragove ujeda na koži svinje kao zameni za ljudsku kožu (levo). Čak su i iskusni stručnjaci grešili. Čejni je oslobođen prošlog oktobra nakon što je svedočenje o tragovima ujeda odbačeno.

Američka akademija nauka je 2009. godine objavila vrlo važan izveštaj u kojem se dovodi u pitanje naučna utemeljenost analize otisaka prstiju, tragova ujeda, mrljica krvi, vlakana s odeće, rukopisa, čaura i drugih uzdanica forenzičke istrage. Zaključeno je da nijedna forenzička metoda, osim jednog izuzetka, ne može biti dovoljno pouzdana da bi "pokazala vezu između dokaza i konkretne osobe ili izvora".

Nije slučajno to što jedina forenzička metoda ocenjena kao dovoljno pouzdana u izveštaju Američke akademije nauka nije nastala u policijskim institucijama, već ju je razvio naučnik u univerzitetskoj laboratoriji.

Britanski genetičar Alek Džefris je 1984. godine konstatovao iznenađujuću činjenicu: svaka osoba se razlikuje po određenim jedinstvenim delovima u nizu njenog DNK, odnosno po genetskom kodu nasleđenom od roditelja. Džefrisovo otkriće poslužilo je kao osnova za prvu generaciju DNK testova. Tri godine kasnije Džefrisova laboratorija je analizirala DNK kod jednog 17-godišnjaka osumnjičenog za silovanje i ubistvo dve tinejdžerke u središnjoj Engleskoj. Utvrdili su da se njegov DNK ne poklapa s onim iz sperme nađene u telima žrtava. Tako prva upotreba analize DNK u rešavanju kriminalističkog slučaja nije dovela do osuđujuće, već do oslobađajuće presude. (Pravi ubica je kasnije priznao zločin, nakon što je pokušao da izbegne DNK testiranje sprovedeno na grupi muškaraca iz tog područja.)

Nedugo zatim razvijeni su novi, još precizniji testovi. FBI od 1997. godine koristi metodu kojom se upoređuje 13 različitih segmenata na ljudskom genomu. Verovatnoća da dve osobe koje nisu u bliskom srodstvu imaju svih 13 identičnih segmenata praktično je ravna nuli. To je bila osnova za formiranje KODIS arhivskog sistema u FBI-ju. Krajem XX veka DNK profili već su se uveliko koristili u sudskim procesima širom sveta – u Sjedinjenim Državama je po tome bilo poznato suđenje O Džeju Simpsonu.

DNK dokazi imaju svojih mana. Mogu lako da budu narušeni i izmenjeni nekim spoljnim DNK s kojim dođu u dodir na putu od mesta zločina do laboratorije. Kad imate jasne uzorke DNK kao što su sperma, pljuvačka ili parče tkiva, mogućnost greške u upoređivanju ne postoji. Ali kad imate samo tragove DNK ostavljene na predmetu koji je osumnjičena osoba koristila, rezultati nisu toliko pouzdani. Analiza DNK u laboratoriji zavisi od stručnosti osobe koja se time bavi. U aprilu 2015. godine analize DNK u jednoj laboratoriji u Vašingtonu obustavljene su na deset meseci. Odbor za akreditacije utvrdio je da su analitičari bili "nekompetentni" i da su sprovodili "neodgovarajuću proceduru", a više od stotinu njihovih slučajeva poslato je na naknadno preispitivanje.

PROŠLO JE SEDAM GODINA otkad je Američka akademija nauka u svom izveštaju pozvala na temeljnu promenu forenzičkih pristupa. Neke od preporuka iz izveštaja – recimo osnivanje Nacionalnog instituta za forenzičke nauke – nemaju mnogo šansi za realizaciju, pre svega iz finansijskih razloga, kažu u Vladi. Ali neke druge preporuke kao što su istraživanja o tome koliko su zaista pouzdane metode upoređivanja otisaka prstiju, tragova ujeda i ostalih postupaka u identifikaciji osoba već uveliko se sprovode.

U prvih pet godina posle objavljivanja izveštaja Akademije Nacionalni institut za pravdu potrošio je više od 100 miliona dolara na projekte iz kojih je proizišlo više od 600 naučnih studija i izveštaja. Ali sporo se napreduje.

"Ima naznaka, začetaka nekih važnih promena", kaže Dženifer Mnukin, dekan Pravnog fakulteta na Univerzitetu Kalfornija, "naročito na polju otisaka prstiju." Američka vlada je 2012. godine objavila nove smernice za analiziranje otisaka prstiju s ciljem da se spreči mogućnost greške. Neki stručnjaci za otiske kažu da dolazi do promene u čitavom pristupu njihovom poslu i da odstupaju od dugogodišnjih protokola po kojima su analitičari u sudnicama nastupali kao stručnjaci koji saopštavaju nešto što je potpuno tačno. Sada ti stručnjaci svoje nalaze žele da saopštavaju u procentima verovatnoće kao što to rade analitičari DNK.

Sedrik Njuman, profesor statistike s Univerziteta Južna Dakota i specijalista za otiske prstiju, među stručnjacima je koji smatraju da analitičari treba na bolji način da saopštavaju stepen verovatnoće svojih nalaza. Njuman i njegove kolege žele da razviju objektivniji način za tumačenje brojnih krivih linija, zaobljenja i crtica pri upoređivanju otisaka.

Uspostavljanje standarda ključno je da bi forenzička nauka zaista bila nauka. Nacionalni institut za standarde i tehnologiju (NIST) pomaže u evidentiranju najboljih postupaka za podešavanje instrumenata i najuspešnijih procesa koji se koriste pri upoređivanju otisaka, kao i postupaka za tumačenje analize čaura, DNK ili hemijskih supstanci. "Na kraju ćemo imati registar standarda koji će propisivati obavezne procedure koje morate primeniti da bi rezultati bili smatrani ispravnim", kaže Džon Batler, hemijski analitičar u NIST-u. "Trenutno to nemamo."

Čak i kad se postave standardi, NIST ne može da primora razne službe i firme da poštuju zadate kriterijume. Mnogo je verovatnije da će laboratorije koje ispunjavaju standarde u primeni procedure moći da dobiju posebnu akreditaciju – što je neobavezni sertifikat koji izdaje neka treća institucija. Trenutno oko 80 odsto forenzičkih laboratorija ima opštu akreditaciju, što znači da ispunjavaju osnovne kriterijume za svoj posao. Međutim, veliki deo forenzičkog rada obavlja se van laboratorija, u forenzičkim odeljenjima policije. Istraživanje iz 2014. godine, koje je obuhvatilo više od hiljadu onih koji pružaju forenzičke usluge, kako u laboratorijama, tako i u policijskim stanicama, pokazalo je da više do 70 odsto tih mesta nema ni opštu akreditaciju.

Još jedna mana je, kaže Mnukinova, to što sudije koje imaju glavnu reč u sudnici i dalje uvažavaju sporne forenzičke dokaze – kao što su analize dlaka i tragova ujeda. Dokle god takvi dokazi budu prihvatani na sudu, forenzičari neće imati motivaciju da suštinski promene svoj pristup. "Sudije ne shvataju potrebu da se uspostavi validnost analize, da se zna kolika je mogućnost greške", kaže Mnukinova.

Iako promene teku sporo, ima i nekih znakova nade. U februaru ove godine Teksaška forenzička komisija je prva u Sjedinjenim Državama preporučila moratorijum na korišćenje analize tragova ujeda kao dokaza na sudu ukoliko njena validnost nije proučena i potvrđena. Preporuka je usledila posle puštanja na slobodu Stivena Marka Čejnija, Teksašanina koji je 28 godina proveo u zatvoru zbog ubistva. Presuda se u velikoj meri zasnivala na analizi tragova ujeda, koja je kasnije odbačena kao naučno neutemeljena.

KAD SU TRADICIONALNE FORENZIČKE TEHNIKE toliko nepouzdane, da li nova naučna metoda kao što je DNK fenotipizacija budi nadu u tačnost dokaza ili i ona može biti sporna?

Šerifska služba u Lejk Čarlsu u Luizijani 1. septembra 2015. godine medijima je do stavila kompjuterski prikaz belca muškarca osumnjičenog za ubistvo Sijere Buzigard. Prikaz koji je izradila kompanija Parabon nanolabs pokazuje vrline i mane modeliranja lica na osnovu DNK. Lice je sablasno bezizražajno i lišeno emocija. Nema ničega u očima što bi ukazalo na traume iz detinjstva; nema prezrivog smeška na usnama koji bi ukazao na sklonost ka nasilju ili na kriminalnu podsvest. To može da bude vaš dalji rođak, ili konobar iz vašeg kafića, ili simpatični kolega s fakulteta. A može bitii čovek koji je 2009. godine do smrti pretukao jednu devojku.


forenzika_6
Na forenzičkoj farmi pri Državnom univerzitetu Sem Hjuston, u Hantsvilu, u Teksasu, forenzički entomolog Sibil Bušeli proučava broj i vrste insekata koje napadaju leš u raspadanju
da bi što tačnije utvrdila vreme smrti.
Sada naučnici istražuju kako promene u bakterijama koje razlažu mrtvo telo mogu preciznije da ukažu na to kada je osoba umrla.

 

forenzika_7
SNIMLJENO U ATF LABORATORIJI ZA ISPITIVANJE UZROKA POŽARA

forenzika_8
Forenzička nauka je sada više nauka
Otkako je Američka akademija nauka 2009. godine kritikovala istrage požara i analizu otisaka prstiju, saopštivši da je to više zanat nego nauka, na oba polja je došlo do napretka. Na slici levo u požarnoj laboratoriji spaljuje se spavaća soba da bi se prikupili podaci o toploti, dimu i gasovima koji prate vatru. Uvedeni su novi protokoli za identifikaciju otisaka prstiju. Silvija Bafington-Lester (na slici gore), koja se 45 godina bavi otiscima prstiju, kaže da analitičari moraju da prouče otiske s mesta zločina pre nego što pogledaju otisak osumnjičenog: "Ako počnete od savršenog otiska, bićete pristrasni."


Slučaj Buzigard nije prvi takav slučaj gde je DNK fenotipizacija priskočila u pomoć istrazi. Jedna ranija tehnologija, koja je preko DNK određivala samo geografsko genetsko poreklo počinioca, korišćena je za pronalaženje serijskog ubice u Luizijani 2003. godine. Slično kao u slučaju Buzigard, policija je tada tražila osobu određenog geografskog porekla, ali je DNK profil pokazao da su osumnjičenog tražili u pogrešnom delu stanovništva.

Novija tehnologija detaljnije prikazuje poreklo i uključuje fizičke crte koje odgovaraju određenim genetskim korenima. I Evropljani i istočni Azijci imaju svetlu kožu – ali iz različitih genetskih izvora. Kod Evropljana svetla koža je povezana s jednom podvrstom gena zvanog SLC24A5. Skoro svi Evropljani imaju dva takva gena; i neevropski narodi s jednim takvim genom imaju znatno svetliju put nego oni koji uopšte nemaju taj gen. "Ako sedim u prostoriji punoj Afroamerikanaca, mogu prilično tačno da vam kažem ko sve među njima ima taj gen", kaže Mark Šrajver, profesor biološke antropologije s Univerzitets Pensilvanija. "Uticaj tog gena je toliko snažan i očigledan."

Osim što uočavaju verzije gena za koje se zna da upućuju na određene osobine, tvorci DNK fenotipizacije mogu da zapaze i sićušne varijacije zvane nukleotidni polimorfizmi (SNP), koje su rasute po genomu. Za njih se zna da imaju veze s fizičkim svojstvima kao što su boja kose i očiju, pegavost ili da li će ušne školjke kod dotične osobe biti priljubljene ili odvojene od glave. Naučnici u Parabonu i Venterovoj kompaniji Hjuman longeviti idu korak dalje i koriste velike kompjuterske baze podataka da potraže veze između nekih oblika nukleotidnih polimorfiza ma i određenih crta lica. Volonteri popunjavaju upitnike o svom fizičkom izgledu, ukljućujući i neke detalje, recimo da li imaju ili nemaju pege. Uzorak DNK svakog volontera zatim se ispituje na oko million tačaka na kojima se javljaju nukleotidni polimorfizmi. Trodimenzionalni skener snima lice svakog volontera – uglove jagodičnih kostiju, liniju vilice, nosa i tako dalje – i kreira kompjuterizovani prikaz lica.

Kompjuterski algoritmi onda traže veze između određenih oblika nukleotidnih polimorfizama i istaknutih crta na trodimenzionalnim snimcima kod jedne iste osobe, na primer linije vilice ili oblika nosa – što podrazumeva obradu ogromne količine podataka. Proces može da traje nedeljama, uz korišćenje stotina kompjutera. Utvrđene veze između određenih oblika nukleotidnih polimorfizama i određenih crta lica zatim mogu da se iskoriste u obrnutom smeru, odnosno da se na osnovu uzorka DNK nepoznate osobe kreira lice – kao što je lice ubice čije tkivo je nađeno ispod noktiju Sijere Buzigard.

Naravno, pitanje je koliko to kreirano lice zaista liči na osobu na osnovu čijeg DNK je napravljeno i koliko se može razlikovati od čitave slične grupe, recimo ljudi istog geografskog porekla. Teoretski, što više ljudi različitih nacionalnosti i fizičkih profila dostavi svoj uzorak u bazu DNK podataka, kompjuter će preciznije moći da kreira lice osumnjičenog u nekom zločinu. Ali nešto nam sve vreme nedostaje, kaže Manfred Kajzer, profesor s Erazmovog univerziteta u Roterdamu koji je razvio metod za predviđanje boje očiju i kose na osnovu DNK. Fali čvrst dokaz da model stvoren na osnovu baze podataka, u kojoj možemo imati na hiljade ljudi, predstavlja tačnu sliku nekoga ko nije u toj bazi podataka. "Ključno je da čitav proces mora biti dokaziv i da se može ponoviti", kaže Kajzer. Kompanija Parabon trenutno testira svoju metodologiju s Brusom Badolijem, direktorom Instituta za primenjenu genetiku na Univerzitetu Severni Teksas, stručnjakom za DNK koji je radio u FBI-ju.

forenzika_9
Na poligonu za obuku u FBI-ju u obliku stambenog kvarta forenzički istražitelj vežba da koristi laser kako bi
vizuelno dočarao putanje metaka i rekonstruisao scenu pucnjave. Rigorozna obuka i naučno dokazane
metode od ključne su važnosti da bi forenzika bila pouzdana.

Stiven Armentraut, direktor Parabona, kaže da je važno znati kako projektovanje lica treba najbolje da se iskoristi: ne da se identifikuje konkretna osoba, već da se eliminišu oni koji vidno ne liče na kompjutersku sliku, počev od očigledno različitih ljudi – kao što su meksički radnici u slučaju Buzigard.

"U budućnosti", kaže Armentraut, "ovo ćemo raditi na početku istrage – ko treba, a ko ne treba da bude među sumnjivima." Kako se istraga bude sužavala, DNK onih koji su sumnjivi upoređivaće se s uzorkom s mesta zločina. Parabonova fenotipizacija nema cilj da identifikuje konkretnu osobu. "To bih posebno istakao", kaže Armentraut. "Ove nove tehnologije samo pomažu policiji da bude efikasnija."

Les Blančard, inspektor iz Lejk Čarlsa koji se nada da će rešiti ubistvo Sijere Buzigard, kaže da im je stiglo mnogo dojava građana otkako je u septembru objavljen Parabonov foto-robot. Razgovaraju s ljudima, istraga traje. Kada je ovaj tekst završen, još nije bilo rezultata.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.