POD PRETNJOM SPOLJNOG SVETA: Borba za postojbinu poslednjih izolovanih plemena Amazonije

U amazonskim šumama Brazila i Perua rudari, rančeri i nelegalne drvoseče ugrožavaju postojbinu poslednjih izolovanih naroda.

POD PRETNJOM SPOLJNOG SVETA: Borba za postojbinu poslednjih izolovanih plemena Amazonije Foto: Shutterstock

BRAZIL

Tragovi točkova na tamnocrvenoj zemlji duboki su – i sveži. Tainaki Tenetehar silazi sa svog motocikla da bolje pogleda.

"Ovo je od jutros", kaže on sa samouverenošću iskusnog tragača koji prepoznaje svaki znak kretanja ljudi u ovim pograničnim oblastima u kojima vlada bezakonje. Kroz dvogled on razgleda valovita brda po vatrom sprženoj savani, koja se proteže sve do šumovitog grebena u daljini. Ovde, na jednoj od najspornijih granica Brazila – gde se ogoljeno zemljište pruža sve do drevne šume, a privatna imanja povređuju granicu indijanske teritorije – ovi tragovi točkova imaju samo jedno, zlokobno značenje.

"Drvoseče", kaže Tainaki. Neprijatelji. 

Tainaki, koji se takođe predstavlja svojim portugalskim imenom Lairsio Soza Silva Gvažažara, okreće se ka saputnicima, četvorici pripadnika plemena Gvažažara, koji silaze sa svojih ishabanih motora. Ova patrola je šarolika ekipa: zakrpljene farmerice, maskirne bluze, pilotske naočare i marame (bandane) štite im lica od sveprisutne prašine u jeku sušne sezone. Naoružanje im je podjednako skromno – lovački karabin, pištolj domaće izrade, nekoliko mačeta, koje im vise sa opasača – liče na likove iz nekog filma koji je mešavina "Pobesnelog Maksa" i "Poslednjeg Mohikanca".

"Da krenemo za njima?", pita Tainaki.

Potera za šumokradicama postala je zaštitni znak ovakvih patrola. Spaljuju im kamione, oduzimaju oružje i motorne testere, i primoravaju ljutite drvoseče da odu odavde. Vođe patrola, a 33-godišnji Tainaki je jedan od njih, dobijaju brojne pretnje smrću. Neki članovi patrola koriste lažna imena da bi prikrili svoj identitet. Trojica su ubijena za mesec dana 2016. godine.

Oni pripadaju jedinici od stotinak domorodaca, dobrovoljaca koji sebe nazivaju Čuvarima šume. Ova i ostale grupe naglo su se pojavile poslednjih godina da bi se suprotstavile rastućem talasu nelegalne seče šume koja desetkuje zaštićena područja istočnoamazonske države Maranjao, u koju spada i 4.150 kvadratnih kilometara plemenske teritorije Arariboja.

Osim šume, nestaje i divljač koja je pokolenjima činila suštinu opstanka lovačke kulture Gvažažara. Zbog uništenja šuma presušuju jezera iz kojih se rađaju njihove reke i potoci. Ribe i ptice izumiru.

Za Gvažažare je ulog svakako velik, ali oni su usvojili delotvornu strategiju preživljavanja još od svojih prvih krvavih kontakata s došljacima pre nekoliko vekova. Većina njih poznaje načine na koje funkcioniše spoljni svet; mnogi žive u njemu. Daleko veći problem ima drugo pleme s kojim oni dele rezervat Arariboja – Ava. Nekoliko nomadskih grupa Ava – najistočnijeg, izolovanog, "nekontaktiranog" naroda u Amazoniji – tumara šumom usred ove teritorije, gotovo neprekidno bežeći od buke motornih testera i čekrka, a u sušnoj sezoni i od dima uzrokovanog šumskim požarima.

Sabijeno u sve manje šumsko jezgro, pleme Ava je posebno ugroženo. Čak i u većinom netaknutim prašumskim prostranstvima na zapadnoj granici Brazila s Peruom, izolovane grupe moraju da beže od surove nelegalne seče, istraživanja zlatnih žila, a sada i od trgovine drogom. Širom amazonskog basena, zapravo, bezbednost oko 50 do 100 izolovanih i nekontaktiranih plemena – što je možda oko 5.000 ljudi – sve više je ugrožena. Ove grupe čine većinu preostalih izolovanih plemena u svetu. Jedina takozvana nekontaktirana plemena za koje se zna van Amazonije žive u paragvajskoj šumi Čako, na Andamanskim ostrvima u Indijskom okeanu i na zapadu Nove Gvineje, u Indoneziji. Njihov broj možda deluje kao mali, ali zastupnici prava domorodaca kažu da je tu u pitanju nešto mnogo krupnije – očuvanje poslednjih ostataka načina života koji je gotovo nestao na planeti i koji je opstao odvojen od industrijske privrede.

"Kada jedna etnička ili ljudska grupa nestane [...] gubitak je ogroman", kaže aktivista za domorodačka prava Sidni Posuelo. "Lice čovečanstva postaje homogenije, a samo čovečanstvo postaje siromašnije."

KONTAKTI NARODA AVA (koji takođe zovu Gvaža ili Ava-Gvaža) sa spoljnim svetom uglavnom su bili okarakterisani nasiljem prema njima. Danas možda stotinak od ukupno oko 600 pripadnika naroda Ava i dalje živi nomadskim životom u šumi. Ostali, koji su došli u kontakt sa savremenim svetom poslednjih decenija skrasili su se u selima na tri ili četiri zaštićene domorodačke teritorije, nanizane u uskom koridoru duž zapadne granice države Maranjao. Prisustvo naroda Ava pomaže da se pomoću zakona očuva 12.300 kvadratnih kilometara sezonske suve šume koja predstavlja ključnu barijeru prema prašumama na zapadu.

Iako su izolovane grupe Ava prisutne u tri ili četiri rezervata, samo u Arariboji sve Ave – njih oko 60 do 80 – i dalje su suštinski nekontaktirane i samostalno žive u srcu rezervata. I dalje love lukom i strelom, skupljaju divlji med i orahe babasu palme, i dalje gotovo potpuno zavise od plodova iskonske šume i njenih izvora vode. Oko njih nema sela sa Avama koje bi im poslužile kao posrednici u slučaju susreta s došljacima.

U brdima i ravnicama koje oivičavaju rezervat ugnežđene su varošice i desetine sela u kojima živi oko 5.300 Gvažažara. A izvan granica rezervata, u nekoj vrsti trećeg koncentričnog kruga, nalazi se pet većih opština u kojima je drvna građa glavna privredna aktivnost. S obzirom na to da je 75 odsto prvobitnog šumskog pokrivača u Maranjau već nestalo, većina dragocene šume ostala je u Arariboji, na tri druge domorodačke teritorije gde žive Ave (Alto Turijasu, Karu i Ava) i u susednom biološkom rezervatu. Seča drveća u tim oblastima je zabranjena, što znači da je čitav posao s drvnom građom u stvari kriminal.

Ali to ne odvraća šumokradice koje izbegavaju kontrolu, budno paze na patrole i koriste falsifikovane dokumente. Kamioni natovareni deblima često nemaju registarske tablice i voze sporednim putevima na kojima nema policije, a robu isporučuju u skrovite pilane van indijanske teritorije. Ova delatnost je toliko ugrozila opstanak Ava da je grupa za zaštitu prava plemenskih naroda Survival International nazvala Ava "najugroženijim plemenom na planeti" i 2012. godine pokrenula globalnu kampanju za njihovu zaštitu.

U Maranjau Gvažažare su našle zajednički cilj sa os isolados – "izolovanima" – jer smatraju da je i njihov sopstveni opstanak neraskidivo vezan za opstanak njihovih komšija, Ava.

"Borba za spasavanje Ava i spasavanje šume je jedno isto", kaže Sonja Gvažažara, bivša direktorka organizacije Asocijacija domorodaca Brazila, koja pokušava da zastupa više od 300 domorodačkih grupa. Ove godine će se kandidovati i za predsednicu Brazila.

Dok se Tainakijevi Čuvari šume dogovaraju o svom sledećem potezu, iz obližnje seoske kuće izlazi čovek s kacigom, seda na motocikl i odvozi se pod punim gasom, lica skrivenog ispod zatamnjenog vizira.

"Olheiro!", viču ljudi. Špijun!

Osim zastrašivanja, Čuvari se suočavaju i s mrežom ubačenih ljudi u svojim redovima. Doušnici drvoseča paze na patrole i dojavljuju informacije svojim poslodavcima, koji onda preko radio-veze upozoravaju svoje ljude na terenu.

"Moramo da odemo odavde!", naređuje Tainaki dok gleda kako se motocikl udaljava u oblaku prašine. "Dojaviće im za nas!" Faktor iznenađenja ključan je za uspeh zadatka; Čuvari moraju da uhvate šumokradice na prepad, inače će i sami upasti u zasedu. Čak i savezne policajce napadaju dobro naoružane drvoseče duboko u šumi. Lovac začas može da se pretvori u plen.

"Ko će da se bori za izolovane ako ne mi?", pitao me je Tainaki u svojoj kuhinji veče uoči ove patrole. Otvorio mi je mapu rezervata Arariboja i prstom povukao duž ivica. "Drvoseče ulazesa svih strana na domorodačku zemlju", rekao je. A onda je zabo prst posred mape. "Nameravaju da dođu do središta – tamo gde isolados žive. A oni nemaju drugog izbora nego da beže kad dođu drvoseče."

Državna agencija za domorodačka pitanja je Fundação Nacional do Índio, ili FUNAI. Njihova služba za izolovane i nedavno kontaktirane Indijance stavila je Arariboju u vrh liste kriznih tačaka u Amazoniji, gde su plemena pod najvećim rizikom od neposrednog kontakta. Međutim, oštri rezovi u državnom budžetu za FUNAI otežavaju zaštitu izolovanih plemena kao što su Ava od besomučnog pritiska globalne ekonomije gladne prirodnih resursa. Od opoziva tadašnje predsednice Dilme Rusev 2016. godine, liberalni političari u parlamentu usvajaju mere koje smanjuju zaštitu domorodačke zemlje širom Amazonije. Iskusni agenti FUNAI-ja otpušteni su, a mnoge terenske ispostave agencije su ukinute, što je uvećalo opasnost u kojoj se nalaze brazilske plemenske zajednice i izolovane domorodačke zajednice.

Posle molbi za pomoć koje su uputile Gvažažare, državna policija povremeno upada u nelegalne pilane u okolnim gradovima i sporadično isteruje drvoseče iz šume. Ali Čuvari su uglavnom prepušteni sami sebi. Mogu ili da posmatraju kako kamioni odvlače njihovu dedovinu ili da, kako god mogu, drvosečama poremete posao.

SVAKOG SATA SVAKOG DANA teretni vozovi krcati rudom gvožđa tutnje pored naselja Ava u Tirakambuu i Posto Avi na jugoistočnom obodu domorodačkog rezervata Karu, površine 1.730 kvadratnih kilometara. Oni putuju 900 kilometara, od najvećeg površinskog kopa rude gvožđa na svetu do atlantske luke Sao Luis, glavnog grada Maranjaoa. Odatle rudu – 147.000.000 tona u 2017. godini – brodovi odvoze uglavnom u Kinu.

Vađenje rude iz rudnika Karažas i njena isporuka u železare na drugoj strani planete predstavljaju trijumf tehnologije i kapitalnih investicija vrednih milijarde dolara. Takođe se nameće uporedni kontekst – ovaj moćni simbol globalne trgovine odigrava se u neposrednoj blizini ljudi koji i dalje lukom i strelom love većinu svoje hrane, dok neki iz njihovog plemena, možda desetak ljudi, još lutaju džunglom po rezervatu Karu kao izolovani nomadi. Pruga koja je izgrađena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih razdvojila je na desetine domorodačkih zajednica i podelila nekadašnju široku teritoriju Ava na dva dela.

Stigli su naseljenici i preduzimači. Rančevi sa stokom, fabrike, pa i čitavi gradovi izrasli su oko zemlje Ava, koje su se ubrzo našle odsečene od područja kojima su se kretale generacijama.

"Prvi znak da su došli karai bila je bodljikava žica", kaže Takamatšija, koristeći reč iz jezika Ava za belca ili došljaka. Sedeo sam među desetinama Ava s Markom Limom, mojim vodičem i vozačem, u otvorenom paviljonu u Posto Avi, koji je FUNAI osnovao 1980. Godine kao utočište za pleme.

"Uplašili su nas zvuci pucnjeva", nastavlja Takamatšija, dok nam mladić koji se zove Tatuša prevodi na portugalski. "Nikad ranije nismo čuli takav zvuk." To je bilo onog dana kad su došljaci s puštenim psom nasrnuli na njegovu porodicu. Njegov deda je unakažen do smrti, priča on. "Nije mogao dovoljno brzo da trči." Grupa se razbežala u svim pravcima. Neki su se povukli na sever. Drugi su otišli na jug, poput njegovih rođaka. Nikad ih više nije video.

"Da li je moj stric možda još uvek negde u šumi?" Zastao je. "Mislim da jeste."

Sve više starijih je ustajalo da priča i ceo paviljon se orio od graje, pa je Tatuša sve teže prevodio. Svi pričaju izrazito slične priče: panično su pobegli, na kraju ih je spasao FUNAI, imali su smrtonosnu epidemiju gripa i malih boginja u utočištu ubrzo posle kontakta. U to vreme FUNAI je još imao misiju da kontaktira s plemenima i premešta ih u svoje ispostave da bi se zemlja oslobodila za urbanizaciju. Tek 1987. godine FUNAI je usvojiosadašnju politiku nekontaktiranja, uspostavljenu delom i zbog tragedije koja je zadesila pleme Ava. To je bilo i ostalo zaštitni znak politike priznavanja prava plemenskih zajednica da žive svojim tradicionalnim načinom života, bez progona spolja. (Timovi za kontakt šalju se samo ponekad, ukoliko je neka izolovana domorodačka grupa u neposrednoj opasnosti.)

To veče Tatuša me je izveo iz paviljona ka obodu sela. Pod srebrnastom svetlošću tankog mesečevog srpa otpočinjao je obred jedinstva s precima Ava. U vazduhu se osećao oštar miris dima nagorelog drveta. Psi su kevtali. Iz daljine se začulo kloparanje voza iz Karažasa.

U senci trema žene su na čela, udove i grudi nekoliko golih muškaraca, sve starijih članova plemena, lepile perje orla harpije i kraljevskog lešinara. Izgledalo je kao da šare na belomperju titraju u mraku, što je tim ljudima davalo avetinjski, onostrani izgled.

"Nose perje tako da ih karavara prepoznaju kao prave ljude – kao Ave", objasnio je Tatuša, misleći na pretke koji nadgledaju šumu i štite ovozemaljske Ave. "Inače bi ih možda greškom smatrali belcima i ubili bi ih."

Usred sablasne, zavijajuće molitve muškarci kao u transu plešu oko jedne zatvorene kolibe. Jedan po jedan ulaze i izlaze iz kolibe, odbacujući se stopalima kao da odskaču u gornji, duhovni svet. I dalje igrajući i pevajući, vraćaju se do svojih žena i dece i, stavljajući im stisnute šake na usta, duvaju u svoje voljene blagoslov duhova koje su upravo sreli na svom putu do nebesa.

"Obred nas vraća u doba kad smo svi živeli u šumi", kaže Tatuša. "Pomaže nam da održimosvoju kulturu i zaštitimo zemlju."

Nije jasno da li on, pismeni mladić koji govori dva jezika, veruje u svet duhova. Ali dok sam posmatrao taj spektakl pod zvezdanim nebom – u tom odjeku piskutavih tugovanki, dok se goli ljudi propinju i savijaju kao da su opsednuti nevidljivim silama – nisam mogao da se otmem utisku da nekakav drevni i nezamenljivi način života visi o koncu.

Dok sam putovao kroz teritorije Ava, uočio sam opšteprisutni strah da su državne institucije koje su formirane da bi štitile brazilska plemena takođe u opasnosti da se raspadnu – strah da će Ave biti prepuštene uglavnom neprijateljskom svetu.

Jedan sat vožnje dalje, u selu Tirakambu, svih 85 žitelja izašlo je da nas dočeka uz pesmu i igru. Mladić koji se zove Šiperendžija pozvaome je da sednem. "Vlada ne voli Indijance", kaže on. "Bojimo se da će predati našu zemlju drugima."

Ljudi su se okupili u tri koncentrična kruga oko nas da bi nas čuli. "Drvoseče spaljuju našu šumu", nastavlja Šiperendžija. "Sve životinje – kornjače, majmuni, pekariji – izumiru. Sve naše voće se spaljuje. Potrebna nam je pomoć."

Kažem da sam došao da čujem njihove brige i to podelim s čitaocima širom sveta. Marko Lima uzima moju olovku i podiže je uvis. "Vidite ovu olovku?", viknuo je da bi svi čuli. "To je Skotovo oružje. Ovim će on da ispriča svetu za narod Ava!"

"Hoćeš li da vidiš oružje Ava?", odgovara Šiperendžija. Britko je nešto naredio prisutnima. Ljudi su na to nestali u kolibama. Nekoliko trenutaka kasnije eto ih – i muškarci i žene – nose dugačke lukove i snopove strela sa oštrim vrhovima od nagorelog bambusa. "Vidiš?", kaže Šiperendžija. "Ovo je naše oružje."

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.