Mart 2013

Jedna glava za tri cara

Mart 2013

Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak. (...) Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta ćutao je i suvih očiju gledao oko sebe jedan crnomanjast dečak od desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. (...) Šta je bilo dalje od toga dečaka u sepetu, to kazuju sve istorije na svima jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas.

Ivo Andrić, Na Drini ćuprija

Smrću Sulejmana Zakonodavca na istorijsku pozornicu krupnim korakom je zakoračio Mehmed-paša, veliki vezir moćne carevine, i kao malo ko sačuvao glavu na ramenima u službi tri Osmanova potomka, Sulejmana, Selima II i Murata III. Iskreno se nadam da ćemo u skoroj budućnosti posvetiti jednu veliku priču ovom čoveku koji je kako kaže Andrić „nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo...” i „premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života”.

Ovog meseca nije bilo dileme kojoj temi ću posvetiti završnu reč, kao ni to šta će biti na naslovnoj strani. Međutim, ne zato što je Sulejman Veličanstveni opčinio TV gledalište, već da bi se ukazalo još jednom na to da interpretacija istorije industrije zabave nije relevantna, niti može biti uzeta za ozbiljno; ali kako to kod nas biva, istinitim i valjanim se smatra samo ono što bilo na televiziji.

U svetlu fenomena „Sulejman” bilo bi dobro istraživati funkcionisanje višenacionalnog i višekonfesionalnog društva Osmanskog carstva i nasleđe koje svi mi ovde na nesrećnom Balkanu baštinimo, kao što je to i urađeno na nekim naučnim skupovima. Međutim, zaključci istraživača bi trebalo da dopru do šire javnosti, a za to je potrebno okrenuti se knjizi, a ne šarenim slikama na ekranu. Voleo bih da naša ovomesečna naslovna priča radoznalima bude podsticaj; takvima preporučujem, osim Andrića, dela Radovana Samardžića „Sulejman i Rokselana” i „Mehmed Sokolović”. Javite mi kakvi su vaši utisci.

Do sledećeg broja, 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...