Mart 2010

Moram da priznam da se ponekad dogodi da ne znam kojoj temi da posvetim završnu reč.

Mart 2010

Ali to traje veoma kratko. Kao da je u pitanju strah od praznog prostora na mom monitoru, pa slova i reči počinju da se sklapaju ne bi li taj imaginarni strah odagnale. Srećom, realnog straha nema. Čak često i uživam u belini monitora, hartije ili slikarskog platna. Kao što mogu da uživam i u tišini, ali to je sa dvoje dece pored sebe već utopija. A uživam i u takvoj nemogućnosti tišine. To je okolnost koja vas uvuče u jednu vrstu bogatih, baroknih senzacija. One vas dovode pred izazov da u galami prepoznate muziku ili da kao Naske pustinju učinite plodnom.

Manje je bitno šta je i koliko na peruanskom platou uspevalo. Rodilo se pitanje za čijim se odgovorom već poduže traga. Istraživanje crteža/linija u Peruu nas približava odgovoru, ali ni izdaleka onom suštinskom.

Ipak, mogu da vidim jednu stvar koja povezuje Naska plato i Šangaj, obe teme zastupljene u broju koji držite. Napredak. Čarobna reč kojom se ruše sistemi i započinju novi. Pojam koji ne poznaje granice.

Naske su stvarale fascinantne crteže u pustinji ne bi li postigli napredak, u odnosu na prošlu žetvu, na prošlu godinu, ne bi li im bogovi bili naklonjeni u potonjim vremenima… U Šangaju se ruši da bi se gradilo, napretka radi. Da se bogovi potrošačkog društva ne bi naljutili. Je li to Mamon stigao i u komunizam? Kod nas je stigao odavno, ali mi to prihvatamo sa uobičajenom ležernošću ne zapitkujući se o sutrašnjici. A mislim da bez zdrave sumnje napredak nije moguć. Skeptični ste prema ovim rečima?

Do sledećeg broja,



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...