-  

Arhiva časopisa

  -  

Maj 2012

Egipat na prekretnici

Egipat na prekretnici

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Posle Arapskog proleća ova zemlja vrvi od dosad neviđenih nadanja i mučnih strahovanja.

„Sve lopovi i bitange”, kaže mi taksista opisujući ljude koje ćemo sresti u vozu treće klase na putu od Asuana do Luksora. Tako po svoj prilici razmišlja većina ljudi po egipatskim selima posle revolucije: čuvaj se ološa i izbegavaj ih. Na železničkoj stanici namrgođeni policajac na ulazu u peron neće da me propusti: „Stranci ne smeju u treću klasu”, reži. „Zabranjeno!”

U jesen 2011. godine putujem sa egipatskim kolegom, novinarom Khaledom Najdžijem, koji više od 200 dana i noći izveštava o pobuni u Kairu. Krećemo iz Abu Simbela, daleko na jugu Egipta, prema mediteranskoj Aleksandriji na severu, uz mnogo usputnih stanica. Namera nam je da putujemo teritorijom koja je daleko od epicentra revolucije, kairskog trga Tahrir, i da vidimo na koji način promene utiču na ostatak Egipta.

Posle duže rasprave s policajcem i kašnjenja od četiri sata konačno se ukrcavamo u voz. Brzo plaćamo kondukteru 21 egipatsku funtu, što je oko tri i po dolara, za dve karte do Luksora. Put traje duže od tri sata.

Nekoliko prozora na našem vagonu je naprslo ili razbijeno; mnogi su otvoreni i zaglavljeni da bi ulazio vazduh. To je neophodno jer nema klimatizacije, jesenji dani su još vreli, a kiseli zadah iz toaleta oseća se u celom vagonu ukoliko nema protoka vazduha. Poklopac strujne razvodne table landara i udara u zid, a staklo iza kojeg stoji protivpožarni aparat je razbijeno. Aparat izgleda netaknuto.    

Neki putnici nepomično sede, umornih pogleda uperenih ka nekim neodređenim tačkama van voza. Neki čavrljaju preko mobilnih telefona. Jedna krezuba žena, obučena u crnu odoru uobičajenu za seljane, na krilu drži kartonsku kutiju sa tri kokoške. S vremena na vreme neka od kokošaka joj umakne iz kutije, lepetajući krilima uz frenetično kokodakanje.

Muškarci, stari i mladi, idu po vagonima i prodaju papirne maramice, satove, novčanike, pribor za šivenje, sintetičku ćebad, hladnu vodu u već korišćenim plastičnim flašama, semenke, grickalice, hleb, bareni pasulj, verske brošure i čaj koji sipaju iz džinovskih limenih čajnika. Mene je glancanje mojih prašnjavih cipela koštalo 50 centi, sve sa izdašnim bakšišom. Jedan hendikepirani čovek vuče se po podu vagona i uvis pruža ruku za milostinju. Sa klupe preko puta jedan muškarac sa turbanom pokazuje prstom napolje na reku Nil oivičenu palmama i pita: „Da li vi imate ovako lepu reku?”

Napisao: Džefri Bartolet
Snimio: Aleks Madžoli

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u martovskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.