Ostrvo čudesa

Izolovana Sokotra, 350 kilometara od kopna Jemena, dom je čitavom spektru neobičnih biljaka i životinja koje su na jedinstven način prilagođene ovom vrućem, surovom i vetrovitom ostrvu.

Ostrvo čudesa Foto: Mark Mofet i Majkl Melford

Skoro je ponoć na prostranoj uzvišici koja se zove Firmihin, gde raste šuma zmajevog drveta. Mesec, koji je do prošle noći bio pun, natapa ovaj krševiti pejzaž hladnim srebrom. Unutar kamenih zidina pastirskog naselja, plamen obasjava lica četvoro ljudi koji bosonogi sede oko vatre, deleći lonac toplog čaja pomešanog sa svežim kozjim mlekom.

Nehah Malha nosi suknju koja liči na sarong, a naziva se fouta, a njegova supruga Metagal nosi dugačku haljinu i maramu tamnoljubičaste boje. Pričaju o svom životu na ostrvu Sokotra na jeziku čije se poreklo izgubilo u prošlosti, a koji se nije menjao vekovima i koji danas razume manje od 50.000 ljudi. 

Iako je ovaj par nepismen, oboje znaju da novi znak, koji je postavljen nešto niže niz brdo, označava da je Firmihin proglašen za rezervat prirode. Kažu da u njihovo selo dolaze stranci da  fotografišu zmajevo drveće, pustinjske ruže i cvetove mishhahira(Caralluma socotrana). Dolaze naučnici i prevrću stenje, tvrdeći da prikupljaju insekte i guštere. Šta zapravo traže?

Smeštena u Arapskom moru, tri stotine i pedeset kilometara od ostatka napaćenog Jemena, Sokotra je nekada bila legendarno mesto na rubu mapa poznatog sveta. Za mornare ona je bila strašno mesto, sa opasnim sprudovima, jarosnim olujama i stanovnicima za koje se verovalo da upravljaju vetrovima i usmeravaju brodove prema obali da bi ih zarobili i opljačkali. Danas bogata biološka raznovrsnost Sokotre privlači nove istraživače, koji se nadaju da će otkriti njene tajne pre nego što je moderni svet zauvek promeni.

Iznenada zabrinutost na Metagalinom licu ustupa mesto zbunjenom osmehu. Ona nestaje u pomrčini i vraća se pružajući mi mali paket umotan u papir. Hoću li da kupim malo tamjana? Nehah uzima parčence i stavlja ga u vatru, na ugalj. Dim se uzdiže i kovitla, a mi udišemo bujni miris kojim su odisali pogrebi egipatskih faraona i hramovi grčkih bogova.

Drevni Egipćani, Grci i Rimljani – svi su oni koristili prirodna bogatstva Sokotre: mirišljave smole kao što je tamjan, lekoviti ekstrakt aloe i tamnocrveni sok zmajevog drveta, koji je korišćen kao lek i slikarska boja. Avanturisti su dolazili da ubiru blaga ovog ostrva, uprkos pričama da ga čuvaju džinovske zmije koje žive u pećinama. Među onima koji su uživali u blagodetima Sokotre bili su Kraljica Sabe, Aleksandar Veliki i Marko Polo.

Vrednost tamjana i zmajevog drveta dostigla je vrhunac za vreme Rimskog carstva. Nakon toga ovo ostrvo je uglavnom služilo trgovcima kao usputna stanica, a vekovi su prolazili u relativnoj kulturnoj izolaciji. Iz generacije u generaciju stanovnici Sokotre su živeli poput svojih predaka: planinski beduini su uzgajali svoje koze, primorci su se bavili ribolovom i tako su im proticali dani. Istorija ostrva se prenosila kroz poeziju, koja je recitovana na sokotri jeziku.

Osim strateškog položaja u blizini Roga Afrike, Sokotra jednostavno nije posedovala ništa što bi interesovalo spoljni svet. Ali to se promenilo.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.