Jedan čovek je žurio kroz dobro mu poznatu šumu iskrivljenog lica od bola zbog rane na desnoj ruci.
Pročitajte: Poznata devetnaestorica Ecijevih rođaka koji žive danas
Povremeno bi se zaustavljao i osluškivao da li ga neko prati. Dok je grabio uz obronak, žuti polen cvetova crnog graba padao je po njemu poput nevidljive kiše, začinjavajući vodu i hranu kojom se krepio u trenucima odmora. Pet hiljada godina kasnije, taj neolitski lovac, kojeg smo prozvali Ledeni čovek, još u telu nosi tragove tog praistorijskog oprašivanja: mikroskopski zapis godišnjeg doba tokom kojeg je prošao kroz tu šumu prema obližnjim planinama, gde će ga konačno sustići zla sudbina.
Otkako su izletnici 1991. godine nabasali na mumifikovano telo Ledenog čoveka (Ecija) u stenovitom useku visoko u Ectalerskim Alpima, kod italijanske granice s Austrijom, naučnici uz pomoć sve naprednije tehnologije i sve domišljatijih metoda rekonstruišu život i poslednje trenutke tog najstarijeg potpuno očuvanog pripadnika ljudske vrste. Znamo da je bio nizak i žilav, i sa svojih 40 i nešto godina za ono doba prilično star. Sudeći po dragocenoj bakarnoj sekiri pronađenoj pokraj njega, pretpostavljamo da je bio značajna ličnost. Krenuo je na put odeven u tri sloja odeće, u čvrstoj obući sa đonovima od medveđe kože. Bio je dobro opremljen za put: imao je bodež s vrhom od kremena, mali pribor za paljenje vatre i sud od brezove kore u kojem je nosio žar umotan u javorovo lišće. Ipak, zaputio se u opasnu divljinu neobično slabo naoružan: strelice u njegovom tobolcu od jelenske kože bile su tek napola dovršene, kao da je odjednom odapeo sve streljivo i upravo žurno obnavljao zalihe. Nosio je i dugačku, grubo obrađenu granu tise – nedovršeni luk koji je tek trebalo oblikovati i napeti. Zašto?
