-  

Arhiva časopisa

  -  

Januar 2012

Ledena patrola

Ledena patrola

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Dva mlada Danca otkrivaju da li su dovoljno izdržljivi za jedinu vojnu jedinicu na svetu koja koristi pseće zaprege.

Bilo je mračno kada je Jesper Olsen pao. Mračno i studeno. Zimi se na severnom Grenlandu tokom više od tri meseca ne promoli ni jedan jedini sunčev zrak. Prosečna temperatura je 31 stepen Celzijusa ispod nule. Vetar je surov.

Jesper je opremljen za takvu klimu, baš kao što je spreman za jogunaste pse i preopterećene sanke, neravan teren i za uzane kros-kantri skije. Spreman je čak i za pad. Ono što Jesper ne predviđa jeste to da će, dok se bude tumbao niz strmu, stenjem prekrivenu padinu, njegov nož ispasti iz kožne futrole za njegovim pojasom i okrenuti se na krajnje nepoželjan način. Sečivo će se zabosti u njegovu desnu butinu.

Njegov partner, Rasmus Jergensen, nije video nesreću. Rasmus se kretao malo ispred Jespera, dok je lampa na njegovom čelu sekla tamu između crnih monolitnih vrhova i jedva uočljive obale. Pre nego što je izgubio ravnotežu, Jesper se nalazio iza teških sanki i 13 pasa, držeći čvrsto uzde i pokušavajući da kontroliše njihovo spuštanje niz nagib. Sada leži opružen na ledom okovanoj tundri sa dubokom ranom ispod svojih skijaških pantalona, a krv mu se sliva niz nogu. Nalaze se 800 kilometara severno od Arktičkog kruga, na jednom od najpustijih i najnegostoljubivijih mesta na Zemlji.
Želja da istražuje Grenland, koji je pod danskim protektoratom od 1721. godine, rodila se kod Jespera šest godina ranije, kada je bio dvadesettrogodišnji vodnik u Danskoj kraljevskoj telesnoj gardi i nadzirao gardijce u tri palate danske kraljice. Njegova zvanična uniforma je uključivala i ogromnu kapu od medveđeg krzna i koporan sa mesinganom dugmadi.

To nije bila njegova životna ambicija. Jesper, mladić svetloplavih očiju, tamnosmeđe kose i snažne, urođene atletske građe, žudeo je za nečim potpuno suprotnim od marširanja unaokolo sa tom kitnjastom kapom. Želeo je avanturu. „Želim da isprobam svoje mogućnosti”, kaže. Jesper je napustio Kraljevsku gardu i nekoliko godina je bio policajac u Kopenhagenu, sve dok 2008. godine nije skupio hrabrost da se prijavi u elitnu specijalnu jedinicu koja je u Danskoj čuvena po dovođenju vojnika do granica fizičke i psihičke izdržljivosti. Odlučio je da se prijavi za Sirijus.

Jedinici Sirijus je već više od 60 godina povereno patroliranje 14.000 kilometara dugom obalom severoistočnog Grenlanda. Tim od 12 ljudi bar jednom u pet godina obiđe svaki kutak nazubljene i razuđene obale, formalno obezbeđujući uslove danskog suvereniteta prema međunarodnim konvencijama. Sirijus je jedina vojna patrola na svetu koja koristi pseće zaprege. Ovaj posao, koji je loše plaćen i bez odmora, podrazumeva 26 meseci dugo putovanje sa partnerom i grupom pasa i više od 8.000 pređenih kilometara. Povrede su praktično neizbežne, baš kao i gladovanje, iscrpljenost i promrzline. Članovi tima su na meti belih medveda. Ne postoji mogućnost da se posete rodbina ili prijatelji, nema prilike za izlaske sa devojkama. Nisu u prilici ni drvo da vide.

Pseća zaprega je spoj haosa i veštine. Da bi održali tim u pokretu, Jesper i Rasmus su u stalnoj interakciji sa svojim psima – zvižde, psuju, nagovaraju, hvale. Prelaze poluostrvo Hočsteter Forland, poskakujući preko stena, brekćući uz brda, klizeći niz njih, dok magličasti dah pasa i ljudi formira trag u vidu pare koji se tiho vuče za njima. Planine u obliku ajkulinih peraja se izdižu iz zaleđenog mora. Ledeni bregovi, usidreni u blizini obale, izgledaju kao izbledeli ratni brodovi.

Uobičajena brzina pseće zaprege je manja od osam kilometara na sat. Do trenutka Jesperovog udesa oni su prešli nešto malo više od polovine predviđenog dnevnog plana od 34 kilometra, što je deo jednoipomesečne kružne 1.110 kilometara dugačke ekspedicije severno od baze Sirijus, a to je najkraće od tri putovanja koja su planirali u ovoj godini.

Dan u psećoj zaprezi podrazumeva neprekidan rad i potpunu koncentraciju; Jesper jedva da ima vremena da misli o svojoj nozi koja pulsira. Pauza za ručak ne dolazi u obzir. Ljudi uzimaju po koji gutljaj vode, psi lapću sneg.

Dok se paprikaš krčka, Jesper konačno nalazi vremena da ispita svoju ranu. Pažljivo skida skijaške pantalone i tek tada vidi duboku ranu na svojoj nozi i prolivenu krv – koja i dalje curi – i sad zasigurno zna da je pao na nož.

Ne pokazuje nikakvu uznemirenost. Naposletku, ipak je on član patrole Sirijusa. Lagano vadi pribor za prvu pomoć. Čisti krv i previja ranu.

NAPISAO: MAJKL FINKEL
FOTOGRAFIJE: FRIC HOFMAN

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.