-  

Arhiva časopisa

  -  

Februar 2012

Zatišje pred talas

Zatišje pred talas

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Kada i gde će udariti sledeći cunami?

Džin Sato je gradonačelnik grada koji više ne postoji. Minamisanriku, mirna ribarska luka severno od Sendaja u severoistočnom Japanu, nestao je 11. marta 2011. godine. Umalo da se isto dogodi i samom Satou. Katastrofa je počela u 14.46, oko 130 kilometara istočno u Pacifiku, duž raseline duboko ispod morskog dna. Blok Zemljine kore dugačak 450 kilometara iznenada se pokrenuo ka istoku i neki njegovi delovi su se pomerili skoro 24 metra. Sato je upravo bio završio sednicu koju je vodio u gradskoj skupštini. „Pričali smo o merama koje grad može da sprovede u cilju zaštite od cunamija”, kaže. Jedan drugi zemljotres je prodrmao oblast dva dana ranije – naučnici sada uviđaju da je to bila prethodnica potresa 11. marta, za koji se ispostavilo da je najveći u istoriji Japana.

Kada je, posle pet mučnih minuta, tlo konačno prestalo da se pomera, Minamisanriku je bio još uglavnom netaknut. Ali more je tek počelo da se diže. Sato i još nekoliko desetina ljudi su otrčali do susedne zgrade, dvospratnog gradskog centra za odbranu od elementarnih nepogoda.
Tog dana je poginulo oko 16.000 ljudi, većina duž stotinama kilometara dugačke obale u oblasti Tohoku, a skoro 4.000 ih se još uvek vode kao nestali. Cunami je uništio nekoliko gradova i sela u Tohoku, a više stotina hiljada ljudi pretvorio u beskućnike.

U pripremi odbrane od zemljotresa i cunamija Japan je vodeća zemlja u svetu.

Negde u svetu skoro svake godine se dogodi neki cunami, a oni džinovski su, po svemu sudeći, menjali istoriju. Neki arheolozi, na primer, zastupaju tezu da je mediteranski cunami pogodio severnu obalu Krita pre nešto više od 3.500 godina; ta katastrofa je, tvrde, razorila minojsku civilizaciju, jednu od najnaprednijih toga doba, uslovivši da potpadne pod mikensku.
Obični okeanski talasi su samo vetrom pokretani nabori na površini vode, ali cunami sa okeanskog dna pokreće naviše čitav stub vode. Inicijalni poremećaj se širi u suprotnom smeru od prostiranja raseline, u dugačkim frontovima talasa koji mogu da budu udaljeni i po 500 kilometara. U dubokim vodama, daleko od obale, oni su jedva primetni. Do opasnih visina rastu samo u plitkoj vodi, dok se gomilaju nadomak obale, a mogu da ostanu opasni čak i nakon što, jureći brzinom mlaznog aviona, pređu ceo okean.

NAPISAO: TIM FOLDžER

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.