Ples u mraku

Galaksije koje kruže kao sateliti oko Mlečnog puta obično iščezavaju apsorbovane njegovom gravitacionom silom. Ali zašto dve i dalje opstaju?

Ples u mraku

Nazirući se na noćnom nebu južne hemisfere, nadohvat moćnog Mlečnog puta, Veliki i Mali Magelanov oblak izgledaju kao otkinuti delovi naše galaksije. Astronomi su ranije mislili da su oni oduvek kružili oko Mlečnog puta na otprilike istoj, sadašnjoj razdaljini, kao i ostale, manje satelitske galaksije koje privlači gravitacija Mlečnog puta. Ali novi dokazi nam ukazuju na to da su Magelanovi oblaci veći deo svog veka bili znatno dalje i da su tek sada prišli toliko blizu našoj galaksiji. Ako je tako, možda ćemo biti svedoci početka međugalaktičkog plesa u troje – plesa koji bi mogao da uništi postojeće galaksije i stvori milijarde novih zvezda i planeta, a druge odbaci daleko u dubine vasione.

Sa novim saznanjima, astronomi sada mogu da povežu sve dokaze koji ukazuju da Oblaci nisu samo obični sateliti naše galaksije.

Kao prvo, Oblaci su mnogo svetliji od ostalih satelita naše galaksije, dovoljno svetli da se vide golim okom i privuku pažnju posmatrača kakav je bio Antonio Pigafeta, hroničar Fernanda Magelana, koji ih opisuje kao „mnogo malih zvezda skupljenih zajedno”. Svetli su zato što su blizu i što sadrže mnogo zvezda. Poznati sateliti Mlečnog puta imaju najviše po deset miliona zvezda. Mali Magelanov oblak, međutim, sadrži oko tri milijarde, a Veliki oblak verovatno čak 30 milijardi zvezda.

Drugo, Oblaci ne liče na razbarušene, sferoidne patuljaste galaksije koje kruže u blizini Mlečnog puta i drugih velikih spiralnih galaksija. Veća je verovatnoća da je reč o nekadašnjim dalekim galaksijama koje su tek odnedavno prišle blizu našoj galaksiji i pale pod uticaj njenog gravitacionog polja. Veliki Magelanov oblak je, pre susreta sa Mlečnim putem, možda čak bio klasična spiralna galaksija kao što je Trougao, M33, koja deluje impozantno, ali zapravo nije mnogo veća od Velikog oblaka.

Grupa astronoma je 2006. godine pomoću Hablovog svemirskog teleskopa merila brzinu i pravac kretanja Magelanovih oblaka u odnosu na kvazare u pozadini, koji su milijardama svetlosnih godina daleko i pretpostavlja se da su statična pozadina u vasioni, gde zapravo ništa nije statično. Ova merenja su pokazala da Oblaci imaju izdužene, ekscentrične orbite koje su ih prethodno dovele u blizinu naše galaksije samo jednom od nastanka vasione.

Gledište da su nam se putevi do sada sreli samo jednom proističe iz činjenice da oba Oblaka još uvek sadrže obilne količine gasa od kojeg nastaju zvezde. Sateliti koji kruže u blizini velikih galaksija na kraju predaju sav svoj međuzvezdani gas većoj galaksiji. Bez mogućnosti da stvaraju nove zvezde, ovi sateliti postaju kosmički penzioneri, koji sem ćelavih starih zvezda malo toga sadrže. Vremenom će mnoge od ovih sferoidnih patuljaka verovatno progutati Mlečni put oko kojeg kruže, kao uostalom i druge pre njih u prošlosti.

Nasuprot njima, astronomi su otkrili da Mali oblak još uvek na mahove pravi nove zvezde, neke od njih napravio je relativno skoro, u poslednjih nekoliko stotina miliona godina. S druge strane, Veliki oblak je prava fabrika zvezda, pun tek formiranih zvezdanih jata i mehurastih opni nastalih posle eksplozija mladih, vrelih zvezda. Na Velikom oblaku se zapaža jarko crvena maglina Tarantula, ogroman region u kojem nastaju zvezde. Iako udaljena od Zemlje dobrih 160.000 svetlosnih godina, ova maglina sija toliko jako da, kada se posmatra kroz veliki teleskop u opservatoriji, njena svetlost bije u oči kao baterijska lampa.

Nastavak ove priče možete pročitati u decembarskom (#62) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore): Magelanovi oblaci – dve prozirne mrlje svetlosti – dele nebo nad Patagonijskim Andima sa jednom repatom kometom i blistavom stazom Mlečnog puta.

NAPISAO: TIMOTI FERIS
FOTO: MILOSLAV DRUKMILER



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...