-  

Arhiva časopisa

  -  

Decembar 2011

Grad je rešenje

Grad je rešenje

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

U doba Džeka Trboseka, tegobnom vremenu za London, u tom gradu je živeo jedan otmeni stenograf koji se zvao Ebenizer Hauard.

On je vredan pomena zato što je imao veliki i trajan uticaj na našu predstavu o gradovima.

Hauard je bio ćelav, sa gustim, spuštenim brkovima, naočarima sa žičanim okvirom i odsutnim izrazom vizionara. Njegov posao, beleženje tuđih govora, nije ga ispunjavao. Bavio se spiritizmom i naučio je esperanto, tada tek izmišljen jezik, a izumeo je i pisaću mašinu sa stenografskim znacima. I sve vreme je maštao o tome da ima veliki posed. Ono što njegovoj porodici treba, pisao je ženi 1885. godine, jeste kuća „sa zaista lepim vrtom i travnatim teniskim terenom”. Nekoliko godina kasnije, pošto je za šest godina dobio četvoro dece u pretrpanoj iznajmljenoj kući, Hauard se prenuo iz duge depresije sa idejom kako da isprazni London.

London je, naime, te 1880. naglo rastao, ali je bio prepun ljudi mnogo očajnijih od Hauarda. Predgrađa po kojima je Trbosek lutao i tražio žrtve bila su više nego užasna. „U svakom sobičku ovih trulih i smrdljivih stambenih zgrada živi po jedna porodica, a često i po dve”, pisao je Endru Mernz, pastor koji se borio za bolje životne uslove građana. „U jednom podrumu sanitarni inspektor je pronašao oca, majku, troje dece i četiri svinje! Na drugom mestu našao je siromašnu udovicu sa troje dece i dete koje je bilo mrtvo već trinaest dana.” Viktorijanci su ovakve sirotinjske četvrti zvali kokošinjcima ili kolonijama za razmnožavanje životinja. Predsednik gradske skupštine Londona opisao je svoj grad „kao tumor, kao elefantijazu koja u svoj nabujali sistem usisava polovinu seoskog življa, njegovo zdravlje i energiju.”

Urbano planiranje u XX veku proisteklo je iz te užasavajuće slike o gradovima iz XIX veka. Zanimljivo je da je sve počelo od Ebenizera Hauarda. U jednoj tankoj knjižici, koju je sam objavio 1898. godine, ovaj čovek koji je čitav život proveo beležeći tuđe ideje izneo je svoju viziju kako čovečanstvo treba da živi – viziju koja je bila toliko ubedljiva da je pola veka kasnije Luis Mamford, veliki američki arhitektonski kritičar, rekao da je ona „postavila temelj za novi ciklus urbane civilizacije”.

Plimu urbanizacije treba zaustaviti, tvrdio je Hauard, privlačenjem ljudi iz kanceroznih metropola u nove, samostalne „gradove-vrtove”. Stanovnici ovih srećnih malih ostrva osetili bi „radosni spoj” grada i sela. Živeli bi u lepim kućama sa vrtovima u centru, hodali do posla u fabrike na periferiji, a hranu bi dobijali sa farmi iz spoljnog zelenog pojasa koji bi ujedno sprečavao ove gradove da se šire. Kada bi se jedan grad proširio do zelenog pojasa – Hauard je smatrao da je 32.000 stanovnika pravi broj – bilo bi vreme da se gradi novi. Kad je 1907. godine dočekao 500 esperantista u Lečvortu, prvom gradu-vrtu, Hauard je smelo prognozirao (na esperantu) da će se i novi jezik i njegove nove utopije ubrzo proširiti po svetu.

Bio je u pravu kada su u pitanju ljudske želje za više životnog prostora, ali je pogrešio u vezi sa budućnošću gradova. Naprotiv, plima urbanizacije se širi svetom. U razvijenim zemljama i Latinskoj Americi gotovo da je dostigla svoj vrhunac; tamo više od 70 odsto stanovništva živi u urbanim područjima. U većem delu Azije i Afrike ljudi još uvek hrle u gradove i to masovno, usled velikog porasta populacije. Većina urbanih stanovnika živi u gradovima sa manje od pola miliona ljudi, ali veliki gradovi stalno rastu i sve su češći. U XIX veku London je bio jedini grad sa više od pet miliona stanovnika; sada ima 54 takva grada, uglavnom u Aziji.
U međuvremenu je došlo do još jedne promene – na urbanizaciju se danas gleda pozitivno. U poslednjih deceniju-dve mišljenje stručnjaka se radikalno promenilo. Iako sirotinjskih kvartova, jednako groznih poput onih iz viktorijanskog Londona, danas ima svuda po svetu i viktorijanski strah od velikih gradova i dalje postoji, izgleda da tumor više nije prikladna metafora. Naprotiv, kako se populacija na Zemlji bliži broju od devet ili deset milijardi, na gusto naseljene gradove se sve više gleda kao na lek – glavnu nadu da se ljudi izvuku iz bede a da se ne uništi planeta.

Nastavak ove priče možete pročitati u decembarskom (#62) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore): Vrtoglavi pogled sa ivice „beskrajnog bazena” u odmaralištu Marina Bej Sends na široku panoramu Singapura, grada koji se uspešno izgradio u visinu umesto u širinu.

NAPISAO: ROBERT KUNZIG
SNIMIO: ČIA MING ČIEN

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.