-  

Arhiva časopisa

  -  

Septembar 2011

Trka za Južni pol

Foto: Nacionalna biblioteka Norveške
Foto: Nacionalna biblioteka Norveške

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

„Utorak, 12. septembar. Vidljivost prilično slaba. Gadan vetar sa juga. Temperatura -52C. Hladnoća vidno utiče na pse. Ljudi, ukrućeni u svojoj zamrznutoj odeći, manje-više zadovoljni posle noći na mrazu. Slabi su izgledi da malo otopli.”

Pisac ovog jezgrovitog dnevničkog zapisa bio je Roald Amundsen, norveški istraživač koji se pet godina pre toga pročuo kao prvi koji je preplovio legendarni Severozapadni prolaz između Atlantika i Pacifika. A sada se nalazio na suprotnom kraju sveta, na Antarktiku, sa ciljem da osvoji najprestižniju nagradu koja je u svetu istraživača preostala – Južni pol. Planirana sa karakterističnom pedantnošću, ova smela avantura bila je ujedno i plod slučajnosti. Dve godine ranije, Amundsen je bio obuzet planovima da proširi svoja istraživanja Arktičkog okeana i stigne do Severnog pola, a onda je dobio vest (kasnije osporavanu) da ga je Robert Piri već osvojio. U tom trenutku, prisećao se kasnije Amundsen, „odlučio sam da promenim front, da se potpuno obrnem i okrenem ka Južnom polu”. Jer ako bi osvojio Južni pol, razmišljao je Amundsen, osigurao bi sebi i slavu i finansije za buduća istraživanja. I dok se tobože pripremao za sever, krišom je planirao ekspediciju na jug.

Međutim, osvajanje Južnog pola nije bilo tako jednostavno. Ka jugu se uputila i bučno najavljivana britanska antarktička ekspedicija pod komandom kapetana Roberta Folkona Skota. Amundsen je mnogo zazirao od svog rivala, što otkriva i zabeleška u dnevniku od 12. septembra. U strahu da ga Skot ne preduhitri, Amundsen je požurio i krenuo pre dolaska polarnog proleća i podnošljivog vremena. Zbog toga je izgubio dragocene pse koji su uginuli od hladnoće, a njegovi ljudi su zadobili promrzline na nogama za koje je trebalo najmanje mesec dana da se zaleče. Pri povratku u svoju bazu Framhajm (nazvanu po njegovom čuvenom polarnom istraživačkom brodu „Fram”, što znači ’napred’), Amundsen je ostavio dvojicu drugova, koji su se jedva nekako dovukli do baze dan kasnije. „Po meni, ovo nije ekspedicija. Ovo je panika”, rekao je Amundsenu Hjalmar Johansen, najiskusniji polarni istraživač u ekipi. Amundsen se žestoko uvredio, a Johansen je zbog ovih reči kritike izgubio mesto u ekipi za osvajanje pola.

Sve ove očigledne greške se ne iznose da bi se Amundsen ocrnio i kritikovao, već da bi se razvejao mit koji ga je dugo pratio. Mit kako su njegova dostignuća bila samo rezultat trezvenog stručnog znanja i hladne ambicije, a on sam jedan bezlični profesionalac. A sve to kao sušta suprotnost predstavi o Skotu, koji je sa svojom britanskom otmenom ekipom pokazao petlju i hrabrost i borio se za svaki kilometar, da bi na kraju tragično skončao na ledu.

Međutim, preuranjeni polazak u septembru 1911. godine samo pokazuje da u rizičnom poduhvatu polarnog istraživanja ne postoji nešto što se zove neminovan ishod. Metodičan i oprezan, Amundsen je bio i veoma ambiciozan čovek, podložan istim onim opasnim snovima i porivima koji gone sve istraživače da rizikuju život po divljim bespućima. Njegova veličina nije bila u pomanjkanju tih pokretačkih snaga, već u tome što je uspeo da ih nadvlada, kao što ćemo videti iz odlomaka njegovog dnevnika. Četiri dana posle preranog polaska Amundsen je trezveno procenio situaciju i odlučio da požuri natrag i sačeka proleće. „Da rizikujem ljude i životinje i tvrdoglavo nastavim dalje, to nije dolazilo u obzir. Da biste dobili partiju, morate pravilno da povlačite figure. Jedan pogrešan potez i sve je izgubljeno.” Sposobnost da preispitujete i održavate perspektivu u ostvarenju nečega što liči na san retka je vrlina. Kao i svi drugi veliki istraživači, i Amundsen je znao kada treba da se vrati.

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u martovskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.