Gospodari Sahare

Lica skrivenog ispod tamnog turbana, zapovednik pobunjenika vodi nas preko šuštavog peska, koji je tu i tamo oprljen od eksplozija minobacačkih granata i zasut krhotinama iz čitavog niza borbi koje su vođene ovde, na dečjem fudbalskom igralištu.

Gospodari Sahare

Pod našim stopalima, pri skoro svakom koraku, krckaju puščane čaure. „Hodajte po mojim tragovima”, poučava nas, uz upozorenje da je nigerska armija posejala mine po ovom prostoru na kojem se pre nalazila tuareška škola. Njegovi ljudi su uklonili izvestan broj nagaznih mina, ali su neke ostale skrivene u večito nestalnom pesku. „Ako i stanete na neku, verovatno su preduboko zatrpane da bi eksplodirale.”

Kasno je popodne tokom sušne sezone i temperatura je konačno spala ispod 40C. Svetlosmeđe dine koje se protežu ka severu počinju da dobijaju ružičasti preliv, a senke strmih planina se šire ka jugozapadu preko ravne doline. U ovoj samotnoj dolini koja se zove Tazerzajit, na mestu gde se planinski masiv Ajir sreće sa ogromnim peščanim morem Sahare, zapovednikovi ljudi su tokom dvogodišnjeg ustanka izvojevali najveću pobedu protiv snaga nigerske vlade.

Ovi pobunjenici, svi odreda Tuarezi, potiču od divljih nomada koji su tokom nekoliko vekova upravljali unosnom karavanskom trgovinom zlata, začina i robova, koja se odvijala uzduž i popreko ovog pustog severnoafričkog područja. Boreći se pod zastavom Nigerskog pokreta za pravdu (Movement of Nigeriens for Justice, MNJ), donekle podržani od libijskog vođe Muamera el Gadafija, zarobili su 72 pripadnika vladinih snaga u Tarezajitu i obnovili svoj zahtev vladi da učestvuju u podeli prihoda od iskopavanja uranijuma na tuareškoj zemlji. Kao znak dobre volje, Tuarezi su oslobodili sve zarobljenike – sem jednog. „On je ratni zlikovac”, kaže zapovednik.

Dok pešačimo, zapovednik objašnjava da su lokalni Tuarezi izgradili školu u Tazerzajitu jer se u blizini nalazi glavni bunar za raštrkane pašnjake u ovoj oblasti, što je porodicama omogućavalo da posećuju svoju decu dok premeštaju stada. Ranije, oni koji su želeli da se njihova deca obrazuju morali su da ih šalju u udaljena sela te bi ih retko viđali.

„Jedino što moj otac zna je kako da se opstane u pustinji”, kaže komandir. „Zna da odvede karavan soli do Bilme, da pronađe pasište u pustinji, da ulovi antilopu u klisuri i divlju ovcu u planini. A to i ja znam, ali pustinjski život zamire. Našoj deci je potrebna škola.”

Stižemo na vrh male uzvisine gde se nalaze tri učionice, sazidane od nepečene cigle, čiji su zidovi izbušeni mecima, a krovovi nestali. Školske table su prekrivene grafitima koje su ispisali pripadnici nigerske armije – prostakluci ispisani na francuskom i crteži na kojima Tuarezi imaju seksualne odnose sa životinjama.

Četvorica pobunjenika, svaki sa kalašnjikovim preko ramena, dovode navodnog ratnog zločinca iz planinske pećine u kojoj ga čuvaju. Izgleda srozano, poput zlovoljnog tinejdžera, neprestano prekršta ruke i baca brze poglede na svoje čuvare. Rukavi njegove kamuflažne bluze su odsečeni, a vojničke čizme su raspertlane. Tvrdi da ima 27 godina, ali ga njegovo oblo lice i nespretno držanje čine mnogo mlađim.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...