Samostalni let

Dok stojim na rubu hladne, vetrovite dine u Severnoj Karolini, spremna sam da ispunim san koji delim sa Leonardom da Vinčijem – da letim.

Samostalni let Foto: NASA Lengli/Udruženje za analitičku mehaniku

Taj renesansni genije je proveo godine u odgonetanju ptičjeg leta i osmišljavanju mašina koje bi čoveku omogućile da poleti. Leonardo je na svojoj samrtnoj postelji 1519. godine izjavio da, između ostalog, žali što nikada nije leteo. Od tog vremena, pet stotina godina pronalazaštva je izumelo hengglajder koji se nalazi iznad moje glave, dovoljno jednostavan i bezbedan da bude ponuđen kao turistička atrakcija. Ali, uprkos tim vekovima avantura i eksperimentisanja, čovekov let – sposobnost da se odvojimo od tla poput poljske ševe, obrušimo kao soko i bezbrižno lepećemo krilima kao kolibri – ostaje nedostižan.

A, nije da nije bilo pokušaja. Zbog sna o letenju su izgubljeni mnogi životi i protraćena mnoga bogatstva, a naučnici, pronalazači i avanturisti čak i danas istrajavaju u istraživanju.

Leonardo je nacrtao na stotine crteža ptica u letu, pokušavajući da odgonetne njihove tajne, i izradio je detaljne planove letelica koje se ne razlikuju mnogo od današnjih jedrilica i helikoptera. Međutim, on nikada nije uspeo da razume fizičke zakone letenja. Bilo je potrebno više od 300 godina i još mnogo neuspelih eksperimenata dok ser Džordž Kejli, britanski inženjer, nije utvrdio da su za letenje potrebni potisak, pogon i kontrola. Da bi proizveo potisak, on je konstruisao jedrilicu sa zakrivljenim krilom. Onda je svom pilotu naredio da uđe u nju, a radnicima da je vuku niz padinu dok se ne postigne brzina dovoljna za let. Ali, avaj, nedostajala je kontrola. Letelica se srušila posle nekoliko stotina metara leta. Pilot je preživeo, samo, po priči, uopšte mu nije bilo zabavno.

Moj zmaj za početnike je jednostavan skoro koliko i Kejlijev i, premda znam da može da leti, kontrola je očigledno ostala problematična. Instruktori kompanije „Kiti Houk Kajts” u Kil Devil Hilsu, nekoliko kilometara od mesta na kome su braća Rajt 1903. godine prvi put poletela u letelici na motorni pogon, objasnili su nam da pilotiranje zahteva samo pet jednostavnih pokreta: naginjanje levo ili desno za skretanje; pritiskanje kontrolne ručice nagore ili nadole, za prilagođavanje brzine; guranje ručice nagore za sletanje. Ali, polaznici iz moje klase su se ipak zabadali u pesak. Jedan je doživeo pad dovoljno ozbiljan da slomi čvrstu aluminijumsku konstrukciju jedrilice. Zbog toga sam još odlučnija da uspem.

Oduvek sam volela da letim, čak i u glomaznim džambo-džetovima. Kada su u školi „Kiti Houk Kajts” citirali Leonardovu izjavu: „Kada jednom okusite letenje, zemljom ćete hodati očiju uperenih ka nebu”, uzdahnula sam u znak odobravanja.

Pre nekoliko godina sam naučila da upravljam avionom sa jednim motorom, ali leteti malim avionom je uzbudljivo koliko i sedeti za kartaškim stolom, a ne igrati.

Nadala sam se će mi let zmajem pružiti čistu suštinu letenja. Ono što mi je pružio je svakako strah. Dok trčim niz rub dine, toliko čvrsto stiskam kontrolnu ručicu da osećam bol. Odjednom, trčim kroz vazduh. Letenje! Posle nekoliko sekundi instruktor mi dovikuje: „Sletanje!” Guram kontrolnu ručicu iznad glave i slećem, nesigurno, ali na noge – a onda nazad uzbrdo. Želim da ponovo osetim čudnovati, predivni momenat u visini.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...