-  

Arhiva časopisa

  -  

Oktobar 2011

Dogoni

Dogoni

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Dolazak na rub litice Bandiagare teško je opisati rečima ili fotografijom. Posle dve hiljade kilometara puta kroz jednolično ravnu savanu zapadne Afrike, od obala Atlantika do srca države Mali, dolazak na rub ove litice deluje kao dolazak na veliku prekretnicu.

Litica se proteže 200 kilometara u dužinu, a u dubinu se obrušava 200, 300, ponegde i više od 500 metara, odakle se pustinjska ravnica ponovo proteže u beskraj. Naslonjene na samo dno litice, savršeno kamuflirane u pejzaž, načičkalo se na stotinu, hiljadu kuća od blata i slame. Ušao sam u zemlju Dogona, vratio sam se u Afriku kakva je bila nekada.

Dogoni, koji uzduž i oko litice Bandiagare žive vekovima, svakom putniku raspiruju maštu. Smatraju ih jednim od poslednjih naroda u zapadnoj Africi koji živi tradicionalnim načinom života. Zna se da žive od zemlje i imaju bogatu animističku kulturu, da često izvode obrede koji otkrivaju duboku simboliku, plešu pod mističnim maskama, neguju slojevitu inicijaciju, prepričavaju drevne mitove… Piše se i raspravlja čak i o tome da poznaju astronomiju koja neretko zapanjuje i savremene naučnike. Došao sam da istražim šta je u svemu tome istina.

„Nema tu nikakve misterije”, rekao mi je na samom početku putovanja vodič i prevodilac Madu Kone. „Osnovni motiv Dogona uvek je bilo samo jedno

– preživljavanje!” Madu Kone je četrdesetdevetogodišnji dogonski intelektualac, odrastao i iniciran pod liticom Bandiagare, a u Londonu je studirao razvojne strategije. Putovanje kroz zemlju Dogona nezamislivo je bez dobro upućenog vodiča jer su sva dogonska sela i putevi između njih prepuni svetih mesta i fetiša koji su neprepoznatljivi strancu. Njima se ne sme prići, pa je svako kretanje kroz zemlju Dogona krivudava staza puna zaobilaznica.

Dogoni su stigli sa zapada današnjeg Malija bežeći od ratobornih plemena Mosi i Songaji, koji su harali zapadnom Afrikom, širili islam i porobljavali slabije narode. Plodnog tla je pod liticom bilo veoma malo, pa su prva naselja Dogoni gradili na stenama da bi svaki raspoloživi komad zemlje iskoristili za uzgajanje prosa. Kad su bili prinuđeni da se sele usred sušne sezone, u pronalaženju vode ponekad su im pomagale „natprirodne” sile. U selu Amani video sam neograđenu baru s tridesetak krokodila kojima meštani svakodnevno žrtvuju kokoške. Objasnili su mi da su krokodili pokazali nepresušni izvor vode njihovim precima koji su tu osnovali selo, a iz zahvalnosti meštani ih poštuju i hrane živeći s njima u mirnom suživotu. Deca bezbrižno trčkaraju unaokolo, a jagnjad sama dolaze na napoj – krokodili, uveravali su me, nikada nikoga nisu napali.

Dogoni su mirno živeli u zaklonu litice, bez uticaja spoljašnjeg sveta, sve do kraja XIX veka, kada su dozvolili islamskim misionarima da se nasele među njih. Godine 1930. došao je i poznati francuski antropolog Marsel Griol, koji je do svoje smrti, 1956. godine, sistematično proučavao kompleksnu kulturu Dogona. Nastupila su mirna vremena pa su Dogoni proširili svoja polja i na nezaštićeno tle, a Griol im je izgradio branu i uveo nove kulture poput sirka, luka, kikirikija i povrća. Uprkos napretku, zbog globalnog zagrevanja i širenja Sahare, Dogonima je preživljavanje i dalje izazov, a u sušnim godinama često ih pogađa glad. Nedavno su počeli da uzgajaju goveda i ovce, a otvorili su se i za islam i za turizam. Arhaični krajolik dogonskih sela danas otkriva poneku džamiju ili skromni konak za strance. I dalje nema puteva, struje, vodovoda ili signala za mobilni telefon.

Većina turista dolazi između decembra i februara, kada je klima podnošljivija. Ja sam zemlju Dogona posetio u vrućem aprilu, pre kišne sezone, kad je vazduh toliko topao da je nemoguće spavati u natkrivenoj prostoriji ili pešačiti usred dana. Međutim, to pakleno doba je vreme svetkovina. Dogoni obeležavaju žetve i pogrebe raskošnim animističkim svetkovinama, a najveći festival obnove života, Sigui, održava se na svakih 60 godina. Poslednji je bio 1967. godine. Jedan od ciljeva mog dvonedeljnog putovanja zemljom Dogona bio je da pronađem i dokumentujem autentičnu svetkovinu. S obzirom na to da ne postoji opšti kalendar događaja morao sam da idem od sela do sela i da se raspitujem, učestvujući usput u dogonskoj svakodnevici.

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.