Ti divni mozgovi

Ćudljivi su. Impulsivni. Izluđuju nas. Zašto se tinejdžeri ponašaju tako kako se ponašaju? Gledano kroz prizmu evolucije, njihove najiritantnije osobine mogu da budu ključ njihovog uspeha kad odrastu.

Ti divni mozgovi

Iako znate da vaš tinejdžer ponekad rizično ponaša, možete da se šokirate kad čujete šta je tačno u pitanju. Jednog lepog majskog jutra, ne tako davno, moj najstariji sin koji je tada imao 17 godina, telefonom mi je javio da je upravo proveo dva sata u policijskoj stanici. Navodno je vozio „malo brže”. „Koliko je to malo brže?” pitao sam ga. Ispostavilo se da je moja krv, sin koga sam ja vaspitavao, taj veliki momak koga sam nekada povijao, mazio, tepao mu i mukotrpno ga ispratio do praga punoletstva, jurio autoputem 180 kilometra na sat.

„To nije malo brže”, rekoh.

Saglasio se. U stvari, zvučao je ozbiljno i skrušeno. Nije se bunio kad sam mu rekao da će morati od svog novca da plati kaznu, a verovatno i advokata. Nije protivrečio ni kad sam naglasio da bi, da se desilo nešto nepredviđeno pri toj brzini – pas na putu, pucanje gume, kijanje – on sigurno poginuo. Zapravo, bio je iritantno razuman. Čak je prokomentarisao da je policajac ispravno postupio kad ga je zaustavio jer, kako kaže, „ne možemo svi da vozimo 180 na sat”.

Međutim, imao je jednu primedbu. Nije mu se dopalo što je u obrazloženju za kaznu, između ostalog, navedena i nesmotrena vožnja.  „Ma nemoj”, planuo sam, osećajući da je sad prilika da viknem na njega. „A kako bi ti to nazvao?”

„Jednostavno nije tačno”, mirno je odgovorio. „’Nesmotreno’ zvuči kao da nisam vodio računa. A jesam. Namerno sam izašao na otvoreni put, van grada, usred dana, po suvom, kad se linije dobro vide i nema saobraćaja. Mislim, nisam srljao tek tako. Vozio sam.”

„Hoću da to znaš. Ako će ti biti lakše, treba da znaš da sam bio vrlo koncentrisan.”

Jeste mi laknulo. I nije mi bilo prijatno zbog toga, mada nisam shvatao zašto. Sada shvatam.

Brzinska avantura mog sina podgrejala je pitanje koje odavno zaokuplja ljude kada je reč o klasi ljudskih bića koje nazivamo tinejdžerima. Šta mu je to trebalo, zaboga? Roditelji ovo pitanje često postavljaju mnogo slikovitijim rečima. Naučnici na to gledaju hladnokrvnije. Pitaju se šta može da objasni takvo ponašanje. Ali čak i to je samo drugo viđenje iste nepoznanice. Šta nije u redu sa tom decom? Zašto se tako ponašaju? U samom pitanju je unapred sadržana i osuda.

Od pamtiveka krivica se pripisuje mračnim silama koje obuzimaju isključivo tinejdžere. Aristotel je pre 2.300 godina zaključio da „priroda zaluđuje omladinu kao što vino zaluđuje odrasle”. Pastir u Šekspirovoj „Zimskoj bajci” priželjkuje da „ne postoji uzrast između desete i dvadeset treće godine ili da omladina to prespava; jer u tom dobu nema ničega do trudnih devojčica, vređanja starijih, krađa i tuča”. Njegov žal prisutan je i u većini modernih naučnih studija. Grenvil Stenli Hol, koji je prvi formalizovao proučavanje adolescenata 1904. godine svojim delom „Adolescencija: njena psihologija i odnosi sa fiziologijom, antropologijom, sociologijom, seksom, kriminalom, religijom i obrazovanjem”, smatrao je da taj period „buke i stresa”  replika ranijih, manje civilizovanih faza ljudskog razvoja. Frojd je adolescenciju video kao odraz mučnog psihoseksualnog konflikta; Erik Erikson ju je smatrao najburnijom od nekoliko kriza identiteta tokom života. Adolescencija je večiti problem.

Ovakvi stavovi preovladavali su sve do kraja XX veka, kada je razvoj skenerskih tehnologija omogućio istraživačima detaljan uvid u mozgove tinejdžera, proces njihovog fizičkog razvoja i obrasce po kojima funkcionišu. Nove tehnologije ponudile su i nov način da se postavi isto pitanje: Šta nije u redu sa tom decom? Dobijen je odgovor koji je iznenadio skoro svakoga.

Naši mozgovi, kako se ispostavilo, razvijaju se znatno duže nego što se mislilo. Ovo otkriće istvoremeno daje uprošćenu, ne baš pohvalnu ocenu izluđujućeg ponašanja tinejdžera, ali i složenije, pozitivno objašnjenje za to.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...