-  

Arhiva časopisa

  -  

Avgust 2011

Igra nadmudrivanja

Igra nadmudrivanja

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Iako je u prošlosti Srba vuk imao ulogu svete životinje, sadašnjica ga češće, mahom neopravdano, povezuje sa klanjem stoke i desetkovanjem divljači.

Zbog svoje inteligencije vuk je jedan od najvećih lovačkih izazova, ovo vuka čini najvećim lovačkim izazovom, a uspešan lovac poput Sretena Jovanovića Tice iz mesta Zlatibor na istoimenoj planini – lokalni heroj.

Za tridesetak godina celonoćnih osluškivanja na čeki, Sreten je osvojio 22 trofeja, lobanje usmrćenih životinja, koje, preparirne, čuva u svojoj porodičnoj kući. Sivkasti repovi nisu samo dekoracija, već i dokazi Sretenove upornosti i discipline, najvažnijih crta lovačkog karaktera koje ga odvajaju od amatera i pukih pustolova. I čine dobrim primerom vojsci od oko 90.000 kolega, i prilično zaslužnim za srpski prosek od 170-230 otstreljenih jedinki godišnje.

„Biti oči u oči sa vukom je vrhunac lovačkog života. U glavu pokulja adrenalin, jer jedan od vas mora da pobedi. Tad ne smeš ni da trepneš, jer će on to da primeti i pobegne”, objašnjava Sreten, još uvek zadivljen moćnim čulima kod nas najzastupljenije podvrste kurjaka, evropskog sivog vuka (Canis lupus).

Najsnažniji njuh prepoznaje miris duvana na nekoliko stotina metara, pa profesionalci izbegavaju da povedu društvo, naročito pušačko, iako se u društvu teže zaspi. „Uvek se neko nakašljuca ili nasmeje, što je njemu dovoljno da naširoko zaobiđe čeku”, lovčeva je žalba i istovremeno kompliment vučjem čulu sluha. Instinkt mu je tako izražen da mu često pridaju ljudske osobine, nazivajući ga lukavim. Vid, iako oštar, najslabiji je od svih čula i stalno na oprezu u traženju plena ili znaka opasnosti. Sve ovo ga čini savršenim predatorom i vrlo uspešnim u eskiviranju jedinog neprijatelja – čoveka.

Ponekad se na toj poziciji nađe i medved, kojem se vuk češće suprotstavlja, naročito ako štiti mlade, brižljivo sklonjene u plitkoj jami, kamufliranoj rastinjem i zavučenoj u jarugu, pukotinu stene ili ispod korena srušenog debla. Čoveka, pak, napada ujedom samo kad je sateran u ćošak staje ili sluđen virusom besnila. Mimo ovakvih situacija, vuk se radije povlači i čuva snagu za lov.

Šanse da vukovi dođu do plena su veće ukoliko je u pitanju čopor, ali se onda i lovina deli na bar 6–8 delova, koliko odraslih iz prošlogodišnjih nakota može da bude u grupi, uz, eventualno, priključenog vuka samotnjaka. Najbolji deo će dobiti alfa mužjak, tj. pater familias koji je i ulovio plen, nikad frontalno, nego s leđa, i njegova izabranica alfa ženka. Oni su jedini nadležni i za parenje, zbog prenosa najboljih gena. Mladi će jesti šta pretekne, a najslabiji možda ostati gladni, jer je u vučjoj, u DNK utkanoj filozofiji sve podređeno opstanku najsnažnijih.

Iako se većina vučjih veština preživljavanja pripisuje njegovoj inteligenciji, za potcenjivanje nisu ni fizičke karakteristike – izdržljivost da pretraži teritoriju duž stotinak kilometara trase koju s lakoćom prevaljuje tokom noći, sposobnost vučice da fiziološki redukuje broj začetih vučića u skladu sa spoljašnjim okolnostima, neizbirljivost po pitanju ishrane koja uključuje i lešine, ali i toleranciju na prazan želudac po nekoliko dana. Sve dok ne naiđe na tromog zeca, sporiju srnu ili usamljenu ovčicu, kojima tada nema spasa. Zato Sreten ponekad dobija jagnje od seljaka, koji su zahvalni što ih je rešio zla.

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.