Zemlja senki

Čarobno je doba dana u Jangonu (bivšem Rangunu) kada poslednji zraci sunca, blaži i sada hladovitiji, kupaju oronuli centar grada zlatastim sjajem i izazivaju stanovnike da izađu na ulice.

Zemlja senki

Deca se, kikoćući, utrkuju da kupe svež sok od šećerne trske. Žene, sa obrazima premazanim kremom načinjenom od kore drveta, što je očaravajuća burmanska zaštita od sunca, cenkaju se sa prodavcima ribe. Do pojasa goli tinejdžeri igraju na ulici bučnu igru činlon, neku vrstu akrobatske igre loptom, dok trbušasti muškarci u majicama i dugačkim, tradiconalnim burmanskim saronzima, sede na trotoaru i žvaću okruglaste, crvene plodove betela.

Međutim, ova festivalska atmosfera ne traje dugo. Noć brzo pada u tropima, a isključenja struje koja tište Mjanmar čine nagli prelazak iz dana u noć sablasnim. Trošna upravna zgrada iz doba kolonijalne vladavine postaje u potpunosti mračna. Iz obližnje uličice dopire plavičasti sjaj televizora koji radi uz pomoć priručnog generatora. Ulični prodavci su nevidljivi pod krošnjama drveća, a sveće obasjavaju njihovu robu: srebrnkastu ribu okačenu na žičane kolutove, bukete purpurnog bananinog cveta, hrpice betelovog lista. I, poslagane u plavu drvenu kutiju, piratske DVD-ijeve sa američkim filmovima i muzikom.

„Dobrodošli u hotel Kalifornija”, na savršenom engleskom javlja glas iz senke. Tri mladića sede na ulici, na plastičnim hoklicama, i smeju se ovom pozdravu. Prodavac DVD-ijeva, mršavi 29-godišnjak sa naočarima od žičanog okvira, u ružičastoj poluotvorenoj košulji, bez gornjih dugmića, priskače uz osmeh. Iako je njegovo obrazovanje okončano u četvrtom razredu osnovne škole, on govori engleski uz erupciju napabirčenih fraza iz holivudskih filmova i engleskih gramatika iz polovine prošlog veka. Susret sa jednim Amerikancem, kaže, izaziva u njemu osećaj kao da je „na drugoj strani Meseca, na devetom nebu, srećan poput lakrdijaša”.

Ova trojica prisnih drugara – Tom, Dik i Hari, kako sebe nazivaju – okupljaju se skoro svake večeri da bi vežbali engleske fraze. Večeras, uz šolje čaja s mlekom, satima će se šegačiti, razmećući se novim izrazima kao da su sačinjeni od zlata. Sada, u mraku, trojica drugara na trenutak oklevaju, zbunjeni nad stihovima starog hita grupe Igls. „Hej, možda možeš da nam pomogneš”, kaže Tom. „Šta to znači kada kažu: ’Svi smo mi samo zatočenici naših sopstvenih zamisli?’”

Mjanmar je zemlja senki, mesto gde čak i najnevinije pitanje može da ima skriveno značenje. Ova, uglavnom budistička nacija od oko 50 miliona stanovnika tokom proteklih pedeset godina oblikovana je silom i paranojom njenih vojnih lidera. Tatmadaw, što je naziv za narodnu armiju, bila je jedina institucija koja je, po sticanju nezavisnosti od Britanije, bila sposobna da nametne svoj autoritet rascepkanoj državi. Ona je to donekle i uspela, tako što je Mjanmar gurnula u strahovitu izolacuju iz koje je ova država tek sada počela da izranja.

Ova izolacija, produbljena sa dve decenije privrednih sankcija koje je uveo Zapad, možda je očuvala sentimentalnu sliku o Mjanmaru kao o zemlji zamrznutoj u vremenu, sa njenim jezerima obavijenim izmaglicom, drevnim hramovima i mešavinom tradicionalnih kultura koje su se uglavnom sačuvale od negativnih uticaja savremenog sveta. Ali je, isto tako, ubrzala nazadovanje ovog nekadašnjeg „dragulja Azije”. Mjanmarski zdravstveni i obrazovni sistemi su uništeni, dok armija – sa oko 400.000 vojnika – crpi skoro četvrtinu nacionalnog budžeta. A, što je opštepoznato, narodna armija je brutalnim gušenjem etničkih pobuna i građanske opozicije svrstala Mjanmar u red država-parija, a to je odrednica od koje ova država čezne da se oslobodi.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.