Roboti oživljavaju

Neko ukucava komandu u laptop i Aktroid-DER se uz tresku i šištanje uspravlja.

Roboti oživljavaju

Kompresovani vazduh struji ispod silikonske kože, aktivirajući aktuatore koji pomeraju njene ruke i podižu uglove usana u stidljivi smešak. Izgleda kao da se fokusira, njene oči prelaze po sobi u kojoj stoji fiksirana za platformu, dok se cevi i žice slivaju kroz njene članke. Trepće, a onda se licem okreće ka meni. Nema mi druge nego da se suočim sa njenim – tj. robotovim – mehaničkim pogledom. „Da li ste iznenađeni što sam ja robot?” pita me. „Potpuno izgledam kao čovek, zar ne?”

Njena programirana opservacija ima neželjeni efekat – skreće moju pažnju na činjenicu da, na mnogo načina, to nije istina. Android Aktroid-DER, kojeg je u Japanu razvila kompanija Kokoro, može da se iznajmi i služi kao futuristički prezenter na korporativnim događajima, igrajući ulogu koja zaista ne zahteva veliku karakternu dubinu. Ali, uprkos tome što je na njen razvoj potrošeno čak 250.000 američkih dolara, njeno kretanje je isprekidano i nezgrapno, a neelastičnost crta daje pomalo poremećen prizvuk njenom lepom licu. Tu su, zatim, i momenti potpune odsutnosti između svaka dva iskaza, kao da je na nečem jačem od struje.

Dok se napredniji modeli Aktroida pojavjuju na izložbama tehnologije, ovaj je poslat na Univerzitet Karnegi Melon u Pitsburgu da bi ga učinili sličnijim čoveku. Tome se, barem, nada pet optimističnih diplomaca u Centru za zabavnu tehnologiju pri ovom univerzitetu, kojima je dato petnaest nedelja semestra da ovu ženu-robota načine više ženom, a manje robotom. Krenuli su od toga što su njeno ime promenili u Jume – na japanskom znači san.

„Kompanija Kokora je razvila da fizički izgleda realistično, ali to, samo po sebi, nije dovoljno”, kaže Kristin Barns, studentkinja koja učestvuje u sprovođenju projekta Jume. „Mi ćemo fokus sa realističnosti pomeriti na uverljivost.”

Aktroid androidi su deo nove generacije robota, veštačkih bića koja nisu dizajnirana da funkcionišu kao programirane industrijske mašine, nego kao sve nezavisniji činioci sposobni da preuzmu određene uloge u našim domovima, školama i kancelarijama, koje su ranije obavljali isključivo ljudi. Pešadinci ovog avangardnog projekta su Rumba usisavači koji čiste naše tepihe i umiljati elektronski kućni ljubimci koji sedaju i prevrću se na komandu, ali nikada ne unerede tepih. Uskoro će nam možda biti dostupni sofisticiraniji roboti koji će kuvati za nas, slagati naš veš, čak čuvati našu decu ili brinuti o našim ostarelim roditeljima, dok ćemo ih mi kilometrima udaljeni nadgledati i kontrolisati pomoću kompjutera.

„Kroz pet ili deset godina, roboti će rutinski funkcionisati u ljudskom okruženju”, kaže Rid Simons, profesor robotike na Univerzitetu Karnegi Melon.

Takva perspektiva otvara mnoštvo pitanja. Koliko svakodnevnih ljudskih aktivnosti želimo da prepustimo mašinama? Kako bi one trebalo da izgledaju? Da li želimo da po našim kuhinjama prčkaju androidi poput Jume ili bi posao bolje obavila mehanička ruka montirana na kuhinjski zid, od koje nas ne bi podilazili žmarci? Na koji će način robotička revolucija promeniti naše međusobne odnose? Umiljati robot u obliku mladunčeta foke, koji je u Japanu razvijen da zabavlja ljude u staračkim domovima, izložen je kritici u tom smislu da bi mogao da prekine njihove kontakte sa drugim ljudima. Slični strahovi su izraženi i o budućim robotima koji bi čuvali decu. A naravno, tu su i povremeni pokušaji da se stvore uvek voljni romantični androidi. Prošle godine je jedna kompanija iz Nju Džersija predstavila robota-družbenika koji govori i osetljiv je na dodir, i tako stvorila mogućnost za još jednu vrstu gubljenja veze sa ljudima.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...