Nepoznati Titanik

Kroz nove snimke najčuveniji brod svih vremena i dalje nas opseda poput duha i raspiruje nam maštu.

Nepoznati Titanik

Olupina počiva u tmini, a rasturena slagalica od krhotina zarđalog čelika rasuta je po dnu severnog dela Atlantika na površini od oko 400 hektara. Razjedaju je mikroorganizmi. Čudnovato bezbojna stvorenja, kojima ne smeta razorni dubinski pritisak, krstare kroz razvaljene palube broda. S vremena na vreme, počev od 1985. godine kad su Robert Balard i Žan-Luj Mišel otkrili olupinu, roboti ili mini-podmornice sa ljudskom posadom lebde oko mračnih ivica Titanika, upere sonarni snop ka njemu, naprave snimke – i odu.

Poslednjih godina istraživači kao što su Džejms Kameron i Pol-Anri Naržiolej napravili su vrlo upečatljive snimke olupine. Ipak, samo smo malo zavirili u neke delove ovog mesta jer nam je pogled ograničen morskim talogom u zamućenoj vodi i dometom reflektora sa podmornice. Nikada nismo uspeli da spoznamo pravi odnos između razbacanih delova broda. Nikada nismo videli prave razmere svega što se tamo dole nalazi.

Sve do sada. U vrhunski opremljenoj, mobilnoj elektronskoj laboratoriji iza zgrade Okeanografskog instituta Vudshol (WHOI) Vilijam Lang stoji nagnut nad uveličanom sonarnom mapom koja prikazujepoložaja Titanika – brižljivo sastavljenim mozaikom čije sklapanje je trajalo mesecima. Na prvi pogled, avetinjski pejzaž podseća na površinu Meseca, sa brojnim brazdama na morskom dnu i kraterima koje su tokom hiljada godina napravile gromade otpale sa otopljenih ledenih bregova na površini.

Međutim, kad bolje pogledate, uočavate da je lokalitet posut nečim što ukazuje na ljudsko prisustvo – izukrštane linije i sfere nalik na apstraktne slike Džeksona Poloka, krhotine i ostaci. Lang se okreće ka kompjuteru i prstom pokazuje na deo mape upotpunjen optičkim podacima dodatim na sonarni prikaz. Uveličava taj deo. Sada možemo da vidimo pramac Titanika, mutno, ali prepoznatljivo, vidimo zjapeću crnu rupu tamo odakle je nekada štrčao prednji dimnjak, kao i odvaljena brodska vrata koja leže u mulju stotinak metara severno. Slika je bogata detaljima. U jednom od kadrova čak razaznajemo belu morsku krabu kako se štipaljkom drži za ogradu palube.

Ovde se jednim pokretom kompjuterskog miša može videti čitava olupina Titanika – svaki stub, svaki držač za čamce, svaki parni kotao. Ono što su nekada bili jedva prepoznatljivi obrisi sada se pretvorilo u fotografiju potonulog broda u visokoj rezoluciji, sa jasnim pojedinostima uočljivim u mutnom okruženju. „Sada znamo gde se sve nalazi”, kaže Lang. „Posle sto godina konačno smo upalili svetlo.”
Vilijam Bil Lang rukovodi savremenom laboratorijom za vizuelno mapiranje u Okeanografskom institutu Vudshol, nekom vrstom visokotehnološkog foto-studija za snimanje morskih dubina. Laboratorija je udaljena svega nekoliko ulica od živopisne luke u Vudsholu, na jugozapadu poluostrva Kejp Kod, zvučno je izolovana i podseća na pećinu krcatu monitorima visoke rezolucije, uz potmulo zujanje naslaganih kompjutera. Lang je bio član prvobitne Balardove ekspedicije koja je locirala olupinu i od tada snima taj lokalitet sve modernijim kamerama.

Napisao: Hempton Sajds

Opširnije u aprilskom broju NG Srbija



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...