Intervju s Bojanom Stekićem: Najveće avanture s putovanja do Indokine

Prošle godine smo u okviru bloga „Na putu do Indokine“ uživali u avanturama mladog i neustrašivog Bojana. Iako nije u potpunosti ostvario svoj san i otišao u Indokinu, Bojan je u razgovoru za naš portal otkrio najlepše i najteže trenutke s putovanja, da li će se vratiti u Indokinu, kao i koje destinacije planira da poseti u budućnosti.

Intervju s Bojanom Stekićem: Najveće avanture s putovanja do Indokine Foto: Bojan Stekić

Kako ti sa ove vremenske distance izgleda putovanje do Indokine? Da li bi nešto promenio?

Kada se osvrnem na put, ono što prvo osetim jeste nostalgija, ali i neizmerna sreća. Priču o putovanju sam ispričao na desetine puta i većina mojih prijatelja tvrde da i dalje vide sjaj u očima dok im prepričavam svoje avanture. Ovo putovanje sam analizirao više puta i shvatio sam da sam imao čak i previše sreće. Čak i da sam ostao kod kuće, verujem da ne bih proveo skoro tri meseca tako bezbrižno i bezbedno, kao što se to desilo na ovom putovanju. Promenilo se samo to – što sam sada još spremniji da idem dalje. Istim načinom, samo u drugom pravcu. 

Koji grad je ostavio najlepši utisak na tebe? Koji narod, kultura ili običaji su te oduševili, a koji ti se nisu dopali?

Najlepši utisak na mene nije ostavio grad, nego selo. Ali ne obično selo, već ono na ostrvu Olkhon. Zove se Kužir, i tu sam proveo najlepše trenutke. Prvi put u životu sam kampovao, koristio improvizovanu drvenu kašiku. Danima i noćima sam sedeo na obali Bajkala, uz vatru. Nekada sam, a nekada sa Tamarom, koja je takođe kampovala. Nisam imao struju, povremeno sam punio bateriju telefona u kafiću u centru sela, ali najviše vremena sam proveo razmišljajući. Taj deo putovanja mi je ostao najviše urezan u pamćenju, kao asocijacija na celu letnju avanturu. Nikada ranije nisam osetio toliku slobodu, niti toliku hrabrost. I sada, kada zažmurim, mogu da osetim miris Bajkala i četinara koji su okruživali moj šator. Mogu da osetim miris pirinča i ribe koju sam jeo. Bila je to najružnija i istovremeno najlepša hrana koju sam jeo u svom životu. 

 

A post shared by Bojan Stekić (@bojanstekic) on Jul 14, 2016 at 3:25am PDT

 

Što se tiče lokalnog naroda, Rusi su me neverovatno dočekali i ugostili. Njihova kultura je u velikoj meri slična našoj i zbog toga nisam ni osećao neku preveliku razliku. Ali zato su me Mongolija i Kina potpuno poremetili. Sam način života je nama potpuno stran. Pre svega, imao sam problem da razlikujem ljude. Svi su mi izgledali isto, a njih je to pomalo vređalo. Mnogi stranci imaju problem sa tim, pa mi nisu uzeli za zlo, izuzev nekog pogleda ispod oka. 

Belorusija je ipak zemlja čija su me kultura i običaji najmanje oduševili. Ne zato što je nemaju, već zbog toga što mi se činilo da nemaju identitet. Nekako mi se činilo da su izgubljeni u senci susedne Rusije.

Šta bi izdvojio kao najlepši, a šta kao najgori/najteži trenutak? 

Najgori trenutak nije postojao. Zaista ga nije bilo. Ali recimo ako moram nešto da izdvojim, to bi bila situacija kada je ukrajinski carinik mislio da sam špijun ili proruski vojnik. Mnogo bih voleo da mogu da saznam šta je stvarno mislio o meni i koji je bio razlog mog zadržavanja, izdvajanja i ispitivanja na granici. Iako su me pustili, to je definitivno bio najružniji trenutak. 

Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.