Na putu do Indokine: Zašto je Bojan odlučio da se nakon Kine vrati u Srbiju?

Već nekoliko puta u toku svoje avanture Bojan je razmišljao da se vrati kući, ali ovog puta jedna stvar je presudila da prekine svoje putovanje do Indokine...

Na putu do Indokine: Zašto je Bojan odlučio da se nakon Kine vrati u Srbiju? Foto: Bojan Stekić
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Iako sam na početku imao samo pasoš, za nekoliko dana sam uspeo da sredim vizu i nastavim put Kine.

Kroz Mongoliju je prilično teško ustopirati, zato što skoro da nemaju asfaltiranih puteva. Svako ide kuda želi, jer stepe pripadaju svima. Upravo zbog toga je teško odrediti mesto na kome treba stopirati. Zbog toga krenuo u Kinu malo drugačijim i ne mnogo lakšim načinom. Uhvatio sam voz do jednog gradića u pustinji Gobi, koji se nalazi na samoj granici sa Kinom. Do njega sam se dovukao starim vozom, u kome se osećao ugljen-monoksid i čije su kupee ukrašavali crveni ćilimi i zavese. Nakon celonoćnog puta, ujutru sam bio na granici. Tu sam morao da platim jednom čoveku da me džipom preveze preko granice do prvog naselja u Kini. Tamo sam uz malo muke uspeo da uhvatim autobus do Pekinga. Umesto sedišta u busu su bili kreveti, pošto je sam put istim trajao nešto više od dvanaest sati. Tako sam posle skoro dva dana puta (sa pauzama i čekanjem autobusa), iz Ulan Batora stigao u kinesku prestonicu.

Prilikom izlaska iz busa, već sam imao osećaj kao da se gušim. Vazduh je bio težak, teži nego ikada pre. Bilo je pet sati ujutru, a neverovatno toplo. Drug Husein, koji je bio kod mene u Srbiji nekoliko meseci ranije, čekao me je u svom stanu. Bio je jako lep osećaj sresti se sa njim nakon nekoliko meseci. 

Prva stvar koju sam primetio u Kini jeste funkcionalnost. Njima nije bitno koliko je nešto lepo, pa čak ni da li je kvalitetno. Bitno je samo da može dobro da ispuni svoju glavnu funkciju. Deo grada u kome sam boravio je bio ispresecan malim ulicama kojima su se stalno gurali Kinezi na skuterima, biciklima i ponekim automobilu. Svaka ulica je imala javni toalet, u kojima nije bilo kabina i vrata, već samo paravani visine jedan metar. Ulična hrana se može kupiti apsolutno svuda, ali je veoma sumnjivog kvaliteta. Ne obraćaju mnogo pažnje na higijenu, pa sam često gubio, a ne dobijao apetit gledajući pripremu hrane.  

Husein mi je našao čak i posao. Ne stalan, ali dovoljan za finansiranje boravka u Kini. Prvo sam prevodio neke intervjue sa srpskog na engleski, koje je zatim Husein preveo sa engleskog na kineski. To smo radili na kineskoj nacionalnoj televiziji, za potrebe jedne dokumentarne serije, u kojoj je jedna epizoda posvećena mom bratu. Tako sam zapravo i upoznao Huseina, jer je dolazio u Srbiju da intervjuiše moju majku, rođake i nekoliko prijatelja. Nakon završetka prevoda, radio sam kao fotograf hrane u jednom italijanskom restoranu. Husein je radio glavni deo posla, a ja sam mu asistirao. To sam radio dva puta i zaradio dovoljno za ceo boravak u ovoj zemlji. 

Nastavak na sledećoj strani >>>>



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.