Olkon, najlepše mesto na svetu: Skriveni dragulj divljeg, netaknutog Bajkalskog jezera

Nakon petodnevnog putovanja Transsibirskom železnicom, Bojan je otkrio lepotu najdubljeg jezera na svetu i neverovatnog ostrva Olkon. Zašto je odavde poneo najlepše utiske, zašto je morao da proda ukulele, kao i da li je ispunio svoju veliku želju, saznajte u nastavku teksta...

ostale slike u galeriji

Najlepše mesto na svetu

Po izlasku iz sela, šokirao sam se kada sam video prizore. Stajao sam na liticama i posmatrao plavetnilo. Ovako sam zamišljao najlepše mesto na svetu. Ovo ostrvo je odmah zauzelo posebno mesto na mojoj listi najlepših destinacija. Išao sam obalom i tražio mesto gde bih bio izdvojen od ostalih kampera, ali opet nekako dovoljno blizu ako nešto pođe po zlu.

Zbog vetra i peska nisam hteo da kampujem na otvorenoj plaži, pa sam otišao četiri kilometra dalje do mesta gde se šuma spaja sa obalom. Na samom početku šume, na uzvišici od nekoliko metara, postavio sam šator. Pola dana sam sedeo, ćutao i posmatrao. Nisam mogao da dođem sebi. Divlji, netaknuti Bajkal. Ni trunku nepromenjen ljudskim uticajem, koji izaziva takvo strahopoštovanje. Zimi, kada jezero zaledi, trajekt nije funkcionalan, pa se do ostrva stiže autom, direktno preko leda.

Borba za očuvanje prirode: Volki, selo sa pet stanovnika

Ostrvo je jedinstveno u svakom pogledu. Naseljeno je budistima i šamanima. Jedino pravilo na ostrvu jeste poštovanje njihovih Bogova. Na svakih pedeset metara, na stubovima je zalepljen plakat sa jednim od Bogova koji ne voli buku, glasan smeh i muziku. Veruju da će se on osvetiti svakom ko to ne poštuje. Veruju da može da pokrene jak vetar i uzburka Bajkal i tako odnese živote.

Postoji jedno uzvišenje na kome se nalaze šamanski stubovi na koje posetioci vežu šarene platnene trake u čast Bogova. Takođe, tu bacaju novčiće i zamišljaju želje.

Novo prijateljstvo

Zapalio sam vatru i počeo da kuvam prvi ručak. Naravno, sa vodom koju sam uzeo direktno sa jezera. S obzirom da je Bajkalsko jezero najveći rezervoar pitke vode na svetu i da svi to rade, to mi nije predstavljalo problem. Sa sobom sam imao kesu pirinča i testenine i par konzervi, što mi je bilo dovoljno za prva dva dana. Čak ni šerpu nisam imao, već samo veću metalnu šolju koju sam kupio pred dolazak na ostrvo. Nisam imao struju, baterije na telefonu i tabletu su bile prazne. Nisam imao ni signal, niti kakvu knjigu za čitanje. Ništa od toga mi nije bilo ni potrebno na ovakvom mestu. Bilo mi je dovoljno samo da sedim, ćutim i razmišljam. I tako sam mogao danima.

Drugog dana, dok sam kuvao ručak, prišla mi je obližnja kamperka, Tamara da me pita da li možda imam sekiru ne bi li nasekla drva za vatru. Tu smo se sprijateljili i pozvala me kod nje na ručak. Naredna tri dana smo proveli zajedno, pričajući, kuvajući i ispijajući kafe i čajeve. Naučila me je da pevam Kaćušu. 

I pored ovakvo prelepog mesta, imao sam jedan problem. Na ostrvu nije bilo menjačnice niti bankomata, a ja sam imao sto dolara kod sebe. U ovom slučaju, bili su neupotrebljivi. Zalihe hrane su skoro nestale i panika je počela da me hvata. Pokazao sam Tamari ukulele. Njena reakcija je bila zapanjujuća, pa sam ponudio da joj ga prodam ne bih li se izvukao iz problema. Na  moju ponudu je reagovala kao da ju je čekala sve vreme, pa je dogovor pao za svega nekoliko minuta. Dobio sam hiljadu rubalja, veliku kesu punu hrane koja je bila dovoljna bar za pet dana na ostrvu, plinski rešo sa dve boce gasa i nešto kamperske opreme. Oboje smo bili presrećni. Nakon tri dana provedena zajedno, ona je morala da se vrati kući u Irkutsk. Ostao sam sam, da lenčarim na obali. Sa Tamarom sam imao dogovor da dođem kod nje nazad u Irkutsk na par dana, pre nego što nastavim put Mongolije.

Aurora borealis, sviranje na ulici i kulturno-istorijsko bogatsvo: Neverovatni Sankt Peterburg

Svako jutro sam pešačio četiri kilometra do sela do kafića gde sam mogao da napunim telefon. Stvarno sam neverovatno uživao u svakom trenutku. Šetnja širokim, zemljanim putevima glavnog sela je mogla satima da traje. Šareni krovovi kuća su neverovatno, ovako sam zamišljao Island.

Na jednoj tabli sam video plakat sa ponudom za letenje oko ostrva malim, privatnim avionom. To sam oduvek želeo da probam, ali nisam želeo da se rastanem od poslednjih sto dolara, pritom više nisam imao ukulele, što znači da ništa više neću moći da zaradim.

Svakako, nazvao sam pilota. Zvao se Dmitrij i objasnio sam mu da bih želeo da letim, ali da nemam dovoljno novca. Predložio sam mu da mu pomažem dva ili tri dana u zamenu za let ili da ga možda spomenem u blogu. Rekao mi je da dođem da se upoznamo. 

Nakon razgovora, bili smo spremni za uzletanje. Popunio sam sve formulare, a pilot je započeo rutinsku kontrolu aviona. Međutim, zadnji točak je otpao prilikom poslednjeg sletanja, pa je let otkazan. Dmitrij mi je rekao da mogu da sačekam dan ili dva, dok ne stigne novi točak, ali sam ipak odlučio da krenem dalje. 

Sutradan ujutru sam spakovao šatori počeo da stopiram u pravcu Mongolije.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.