Početna stanica na putu do Indokine – Rumunija (I deo)

Na kakve poteškoće je Bojan nailazio kada je krenuo u Rumuniju i kako je doživeo Temišvar, saznajte u tekstu koji sledi...

Početna stanica na putu do Indokine – Rumunija (I deo) Foto: Bojan Stekić
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Prepreke na putu do Vršca

Moje putovanje je počelo. Stopirao sam u pravcu Vršca,ka granici sa Rumunijom. Vreme je prolazilo,automobili su se smenjivali. Već je prošlo podne, i počeo sam da se preispitujem u sebi. Kroz glavu su mi prolazile sve one rečenice i upozorenja prijatelja i majke. Osećao sam stid, jer ne uspevam čak ni do granice da stignem. Kako da stopiram do Tajlanda, ako ne uspevam ni u Srbiji, u zemlji gde sam rođen,gde je najlakše stopirati, i gde ljudi uvek žele da pomognu? Iznervirao sam se i odlučio da promenim mesto. Krenuo sam peške put Pančeva. Automobili su prolazili, ali su vozači odmahivali rukom dajući mi znak da ne idu za Vršac.

Plašio sam se mog prvog odredišta. Susedna zemlja o kojoj ne znamo dovoljno. Kako se ispostavilo, ni oni o nama. Jedina susedna zemlja sa kojom nismo ratovali. Braća po pravoslavlju, braća po komunizmu.

Napokon staje prvi automobil. Optimizam ponovo raste. S Predragom, mladićem u tridesetim koji me je povezao, proveo sam kvalitetno vreme koje je proletelo.

Ostavlja me u Vršcu, gde stopiram ka granici. Međutim, u tom pravcu niko ne ide. Ponovo iznerviran, krećem pešice, bar da ne mislim previše o neuspehu. Brojao sam korake, a torba je postajala sve teža, zbog umora. Još 18 km. Obećao sam sebi da ću istog dana da uđem u Rumuniju, pa makar morao peške. Ne moram da stignem u Temišvar, ali ne želim da prenoćim u Srbiji. Taman sam se dogovorio sa sobom i već modifikovao maršrutu prvog dana kad se jedan automobil zaustavio. Dobroćudni deda otvara vrata i vozi me skoro do granice. Prešao sam je peške uz aplauz policajaca na rumunskoj strani.

Pročitajte i Blog: Na putu do Indokine

Moja ideja ovog putovanja deli ljude u dve grupe: na one koji se oduševe i žele da pođu sa mnom, i na one koji se uplaše i odmah pomisle da sam lud. Svi Rumuni koje sam upoznao nesumnjivo spadaju u prvu grupu. Možda je to bila samo slučajnost, da sam baš takve ljude samo i upoznavao.

Temišvar, grad multikulturalnosti

Imamo toliko predrasuda o Rumuniji, a zapravo tu državu i ne poznajemo. Činjenica je da ih bije loš glas, ali sam se i sam uverio da je to nepravedno. Imaju veliki broj Roma, koji nakon ulaska zemlje u EU napuštaju Rumuniju i odlaze u razvijene Evropske zemlje. Tamo često upadaju u probleme usled krađa i šverca šaljući svetu pogrešnu sliku o ovoj zemlji. To su mi objasnili i brat i sestra, koji su me povezli od granice do Temišvara. Inače su iz Vršca, ali tu studiraju medicinu. Bili su to prvi Srbi koji sam upoznao, a da su malo bolje razumeli ovu zemlju. Objasnili su mi da je to vrlo bezbedna zemlja, u kojoj žive divni ljudi. To su mi i garantovali, a kasnije sam se i sam u to uverio. Kada smo stigli, Alisa, mlađa sestra vozača je želela da me odvede na kafu i da mi još bolje objasni kako funkcioniše ovaj grad. Nisam mogao da verujem da se na samo 150 km od Beograda nalazi toliko multikulturalan grad. Predstavlja simbol studentskog života Rumunije, u kojem živi veliki broj Srba, Arapa, Azijata i crnaca.

Prijateljstvo sa Karmen

Usledio je poziv od Karmen, devojke kod koje je trebalo da provedem prvi dan putovanja. Pitala me je da li sam blizu i da li bih želeo da idem sa njom na Festival klasične muzike. Za 10 minuta sam se stvorio u njenom stanu.

Tiha, kulturna devojka sa izuzetnim ukusom za umetnost i kulturu. U svojim tridesetim, radi kao ekonomista, a u slobodno vreme daje i časove engleskog. Obožava Beograd, čak je tri puta dolazila. Stekla je neverovatno prijateljstvo sa jednim dečkom iz Srbije i sada se često posećuju.

Tokom leta, u Temišvaru se skoro svakoga dana održava neki festival. Zbog mešavine različitih naroda koji u njemu žive, izuzetno je kulturno bogat. Predstavlja mešavinu istoka, zapada, severa i juga. U Temišvaru sam proveo samo jednu noć kod moje nove prijateljice, jer me je čekao novi grad.

Karmen mi je spremila sendviče i nekoliko čokoladica za put. Otišao sam izvan grada, u pravcu Brašova, i podigao palac...

U drugom delu priče o Rumuniji očekuju vas Bojanove avanture na putu do Brašova...



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...