Blog: Na putu do Indokine

Upoznajte Bojana Stekića, studenta stomatologije i fotografije i zaljubljenika u putovanja, koji je 6. juna krenuo uzbudljivo tromesečno putovanje do Indokine alternativnim načinima.

Blog: Na putu do Indokine Foto: Bojan Stekić

U naredna tri, četiri meseca Bojan će nam pisati o svojim avanturama, doživljajima, kao i o običajima i kulturi naroda zemlje u kojoj se nalazi. Ovo je njegova priča...

Još kao mali dečak, divio sam se svim tim ogromnim gradovima, svim selima daleko od Balkana, rekama i planinama. Dok sam gledao kubanske plaze, Mongolske stepe, i afričke pustinje u raznim TV emisijama, bio sam tužan jer sam verovao da neću moći da obiđem sva ta daleka mesta. 

Mozda sam zbog toga zamrzeo geografiju, karte sveta i globuse. Kao da su mi terali inat i smejali mi se u lice. Imao sam osećaj kao da znaju da me to nervira, a viđao sam ih svuda.

Kako je vreme prolazilo, shvatio sam da nisu karte krive. Nije ni Zemlja. Ni mora, ni planine. Krivi smo mi sami, naša priroda. Naša ušuškanost i sigurnost. Naš kalup, koji ne smemo da razbijemo, kornjačin oklop koji ne napuštamo. Treba istupiti samo jedan korak ispred, i preći granicu, i shvatiti da ograničenja nakon toga ne postoje.

Ja sam svoj oklop razbio u Evropi. U više navrata, da ne zaraste. Prvo vozom, a nakon toga i auto-stopom. Prvo sa dosta novca, a nakon toga sa vrlo malo. Granice su se brisale, a samopouzdanje je raslo. Nakon Evrope, shvatio sam da želim da vidim nešto novo, drugačije, meni strano. Pričao sam sa bratom, i rekao mu da ću u septembru otići za Rusiju na dve sedmice. Pitao me zašto ne sada, i to mi je bilo dovoljno. 

Šteta je celo leto provesti kod kuće. Moj budžet od 150 evra je skoro potrošen na planiranje koje je trajalo deset dana. 

Jedanaestog dana sam već bio na ulici, sa backpackom na ramenima, natpisom u levoj ruci, i ispruženim palcem. 

Krenuo sam na put koji će trajati oko 100 dana, bez nekakvog posebnog plana, sa samo 35 evra. Sa sobom nosim i ukulele (havajski žičani instrument), koji mi obezbeđuje dovoljno novca za hranu. Prevoz ne plaćam, jer stopiram, a spavam u svakom gradu kod lokalnih ljudi, zahvaljujući jednom sajtu. Onoliko novca koliko mi je potrebno kada sam kod kuće, toliko trošim i sada. Jedina razlika je što sam upoznao mnogo novih ljudi, stekao poznanstva i razbio predrasude o različitim nacijama. 

Krajnji cilj mi je Indokina (Tajland, Vijetnam, Laos, Kambodža). Da bih stigao do tamo, proći ću veći deo bivšeg Sovjetskog Saveza, uključujući Rumuniju, Moldaviju (gde se trenutno nalazim), Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju, zatim Mongoliju i Kinu.

Ovo možda nije uobičajen način putovanja, ali to je ono što mene čini srećnim, u čemu uživam. Mnogi misle da je opasno, ali meni to nije bitno. Svako treba da radi ono sto voli i svako treba da bude srećan. Novac nije opravdanje. Vreme nije opravdanje. Problem je u nama, i našoj hrabrosti ili lenjosti. 


Foto: Bojan Stekić

Na putu do Indokine, Bojan se prvo zaputio u Rumuniju, čiju priču očekujemo u narednim danima...



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.