Vesti

TAČKA BEZ POVRATKA: Kakabo Razi, neosvojivi vrh

Foto: Facebook
Foto: Facebook

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Mark Dženkins

Kako je skoro zaboravljeni vrh koji se uzdiže iz džungle Mjanmara umalo porazio jedan elitni tim planinara.

Tekst Tačka bez povratka objavljen je u NG Srbija u septembru 2015. godine

Vetar me šiba i ja se očajnički držim za svoju sekiru za led da me ne bi oduvao sa lica planine. Okrećem glavu suprotno od snega, smirujem se i gledam dole. Ispod mojih krampona je jaz dubok 1.500 metara. Kao da gledam dole kroz otvorena vrata aviona. Povezan sam sa dvojicom svojih saputnika, ali nismo pričvršćeni za planinu. Pad jednog bi svu trojicu odveo pravo u smrt.Vetar me šiba i ja se očajnički držim za svoju sekiru zaled da me ne bi oduvao sa lica planine. Okrećem glavu suprotno od snega, smirujem se i gledam dole. Ispod mojih krampona je jaz dubok 1.500 metara. Kao da gledam dole kroz otvorena vrata aviona. Povezan sam sa dvojicom svojih saputnika, ali nismo pričvršćeni za planinu. Pad jednog bi svu trojicu odveo pravo u smrt.Koncentrišem se, metodično se oslanjam čas na svoje alatke za sneg, čas na krampone.Ukotvljujem se na jednoj steni, pa povezujemsvoje partnere Korija Ričardsa i Renana Oztur kada bi prešli preko provalije.

„Sjajan potez, batice!”, viče Kori kroz riku vetra dok pristiže. Uspinje se dalje, malo ulevo, tražeć iprolaz kroz granit i sneg. Kada Renan stigne do mene, na mojoj poziciji nema mesta za njega, tako da se prebacuje na sopstveni vez. Kori pažljivo na vrhovima svojih krampona napreduje duž tankog ispupčenja iznad nas i nestaje iz vidokruga.

Leđima okrenuti vetru, Renan i ja čekamo. Otresamo stopala i bolno pljeskamo rukama u rukavicama. Suviše smo udaljeni da bismo mogli da razgovaramo. Jednostavno stojimo tu– zajedno, ali svaki za sebe – na padini snegom okovane litice, na više od pet kilometara nadmorske visine. Posle pola sata počinjemo da se smrzavamo. Posle sat vremena više ne osećamo prste na rukama i nogama. „Ne mogu više da izdržim”, dovikuje mi Renan kroz zaleđenu bradu.„Ne osećam stopala. Moram da se pokrenem.”

 

A post shared by Cory Richards (@coryrichards) on Nov 25, 2016 at 8:29am PST

 

Ne znamo šta radi Kori iznad nas, ali toliko nam je hladno da nas i ne zanima.

Renan počinje da se uspinje, a ja ga pratim. Svi smo još uvek međusobno povezani, tako da je od presudnog značaja da niko od nas ne padne. Kada ne možete da se vežete za samu planinu, vezujete se za svoje partnere – fizički i emotivno. Svoj život poveravate njima, a oni svoj vama. Poverenje u procenu i sposobnost partnera čini planinarski kodeks.Renan i ja se zaustavljamo u malom udubljenju u steni okrenutom ka severnoj strani planine.Kroz nalete snega vidimo Korija kako prelazi drugo snežno prostranstvo. Suviše je opasno da Renan i ja nastavimo kretanje. Opet moramo da čekamo. Pripili smo se jedan uz drugog, ali se ipak smrzavamo.

Pitam se, bar deseti put tokom ove ekspedicije,da li je ovo kraj našeg pokušaja da se popnemo na naviši vrh Mjanmara – putovanja koje nas je doteralo do naših fizičkih i emocionalnih granica. Daleko ispod nas ostali članovi našeg tima navijaju za nas. Tejlor Ris, menadžer našeg baznog kampa, nalazi se u podnožju planine. Dan ranije smo Hilari O’Nil i Emili Harington ostavili u kampu 3, u šatoru ugnežđenom na jednom snežnom grebenu, gde smo vodili žučnu raspravu o tome ko treba da ide u osvajanje vrha.

Saznajte i Priča o čoveku kog su stvorile planine

Kažem Renanu da izuje čizme i da stopala stavi pod moju podjaknu, na moje grudi. On ima čarape,a moje grudi nisu baš furuna, ali to je najbolje što sada možemo da učinimo.Pošto je Kori obišao stenovitu potporu, mi krećemo. Prolazi ceo sat pre nego što se konačno ponovo okupljamo na jednoj tankoj ivici. Naš sledeći cilj – vrh zapadnog grebena, koji blista kao oštrica mača – još je daleko iznad nas.„Ja vodim”, kaže Renan. Nastavlja da se penje,kruto zabadajući svoje krampone u sneg. Nestaje u sunčevoj svetlosti. Konopac se zateže i Kori se odvaja. Kada nestane iz vidokruga, ja ga sledim.

Pošto stignem do grebena i svoje zaleđeno lice isturim na sunce, osećam se kao da sam proturio glavu u raj. Nalet toplote podgreva i moje nade. Sada sam celim telom na grebenu i sunčeva svetlost me obavija kao ćebe. Preporod posle mračne, duše gubne severne strane.Renan i Kori prelaze na drugu stranu grebena da bi se zaklonili od vetra. Tu otkrivaju stenovitu platformu koja se nadvija nad južnom stranom planine. Sunce se po toj steni razliva kao med.„Kutak za ručak!”, dovikujem.Za nekoliko minuta već sam potpalio naš mali rešo. Renan skida čizme i počinje da masira prste.Kori vadi foto-aparat i počinje da fotografiše.Nakon više od nedelju dana penjanja ovo je prvi put da zaista možemo da vidimo vrh: strmu i sjajnu piramidu od snega. Ali možemo da vidimo i šta još treba da pređemo: preteći nazubljeni greben od stenja i snega, okružen sa desetak vrhova, koji izgledaju kao bodeži.

HAJDE DA organizujemo neku starinsku avanturu”,rekla je Hilari, „ekspediciju na neko još uvek neotkriveno mesto.” Bilo je to u proleće 2012.godine, a mi smo se vraćali sa Mont Everesta.Imamo mnogo toga zajedničkog. Oboje smo odrasli obožavajući planine. Oboje smo u braku, oboje imamo dvoje dece i pokušavamo da porodični život uskladimo sa ekspedicijama.Oboje smo bili razočarani komercijalizacijom Everesta i gužvom na njemu. Želeli smo da se vratimo onome zbog čega smo postali planinari.Ali nije lako pronaći zaista zabačeno mesto.

1 2 3 4 5 »
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija