Vesti

Beli i ugroženi: Neizvestan život ljudi s albinizmom

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Suzan Ejdžer

Manekenke s albinizmom popularne su u svetu mode, ali širom sveta ljudi s tim stanjem suočavaju se s prezirom, zdravstvenim problemima i divljačkim napadima

Tekst Beli i ugroženi je objavljen u NG Srbija u junu 2017. godine

Pod belim, bezizražajnim nebom, jedan bledi dečak u plavo-crvenoj uniformi stidljivo povija glavu dok mu suze liju niz obraze. Priča svoju strašnu priču. Njegov otac, koji je došao u posetu prvi put za dve godine, vadi belu maramicu. U hladu jedinog drveta usred jednog školskog dvorišta u Tanzaniji, muškarac pruža ruku i miluje sina po glavi dok mu briše oči jer dečak više ne može sam sebi da obriše suze.

Petnaestogodišnji Emanuel Festo veći deo života proveo je učeći da živi bez onoga što je izgubio jedne noći kad je imao šest godina. Četvorica muškaraca su mu mačetama odsekla veći deo leve ruke, većinu prstiju na desnoj ruci, deo vilice i četiri prednja zuba, u nameri da to prodaju. Ema, kako ga zovu, sada je odličan đak u privatnoj internatskoj školi. Iako zamuckuje, zdrav je, snažan i ima prijatelje. Uz to je i umetnik koji crta fudbalere i Spajdermena, a za mene je iz glave nacrtao mapu svoje zemlje držeći flomastere obrazom, bradom i ramenom.

Strah i neizvesnost: Život s albinizmom u Tanzaniji

Ema je rođen s albinizmom, recesivnom osobinom koju je nasledio od svojih tamnoputih roditelja. Njegova koža je bela kao slonovača, njegova kratko ošišana kosa je bledonarandžasta, on ima loš vid. Ljudi poput njega odavno su izvor straha i meta prezira u Podsaharskoj Africi, čak i u svojim porodicama. Sada ih napadaju. Pojedini vračevi tvrde da delovi tela takvih ljudi pretvoreni u napitke, prah ili amajlije donose bogatstvo i uspeh.

Jezivu, detaljnu evidenciju o tome vodi neprofitna organizacija „Pod istim suncem”, koja se bori protiv diskriminacije ljudi s albiniz-mom. Od devedesetih godina prošlog veka u 27 afričkih zemalja najmanje 190 ljudi je ubijeno i 300 napadnuto, uglavnom posle 2008. godine. Epicentar ovog talasa zločina, koji uključuje i pljačkanje grobova, nalazi se u Tanzaniji.

 

 

Pre skoro jedne decenije, kad su ti napadi prvi put privukli veću pažnju, tanzanijski zvaničnici okupili su decu s albinizmom i, zbog njihove bezbednosti, poslali ih u improvizovane škole namenjene slepoj i ostaloj deci sa invaliditetom. Mnoga deca su i dalje tamo i žive u očajnim uslovima. Do 2012. godine Ema je delio krevet na sprat sa još tri dečaka u jednom od tih državnih centara.

Ema mi kaže da voli svoju novu školu u blizini Mvanze, gde ima sopstveni krevet. Kad ga pitam šta ga danas muči, on kaže da mu smeta kad se deca rugaju njegovim slomljenim zubima. A onda jednostavno i bolno iskreno priznaje: „Odlazak u toalet. Prijatelj mi pomaže, ali ponekad mi ne da papir, ili mi da malo, a to mi ne bude dovoljno.”

Oko 850 kilometara odatle, u Dar es Salamu, najvećem gradu u Tanzaniji, Marijamu Stafod razume kroz šta Ema prolazi. Ona je obe ruke izgubila kad je imala 25 godina, ali sada u 33. godini vodi malu prodavnicu vode i bezalkoholnih pića. Širok osmeh ocrtava njeno okruglasto lice, nokti na nogama su joj lakirani crveno i plavo i sva sija u bleštavo zelenoj haljini. Rukavi na haljini mlitavo vise sa strane.

Dvojica od njenih napadača puštena su na slobodu, jedan je umro pre suđenja. Kad je pitam za četvrtog – njenog komšiju – ona zatvori oči i zgrči lice kao da saopštava poentu dobrog vica: „Oslobodili su ga!”, uzvikuje. „Vratio se u selo.” Zbog njenog slabog vida, dodaje ona, „sudija je rekao da ne mogu da ga identifikujem. Ali živeli smo pored tog čoveka više od deset godina. Lako bih ga prepoznala.”

Ona zavisi od mlade radnice koja vraća kusur mušterijama, kao i od stalno zaposlene negovateljice koja je hrani, kuva joj, oblači je i svlači, i kupa je na načine koje većina ljudi ne bi nikad poželela. Međutim, u nekim drugim stvarima ona je nezavisna, čita Bibliju tako što jezikom i bradom lista stranice. Hvali mi se kako može da pošalje SMS sa mobilnog telefona. Zapanjeno gledam kako postavlja telefon na stočić i naginje se kao da će da ga poljubi. Ali ona zubima kuca, stvarajući zvuk nalik na kokošku koja kljuca. „Bvana Jesu asifive”, napisala je na svahiliju. „Slava Gospodu Isusu.”

1 2 3 4 »
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija