Vesti

Čija su škotska vresišta?

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Keti Njuman

Budućnost osobenog škotskog pejzaža prilično je neizvesna usred rasprava o klasama, kulturi i prirodi

U lovu isterivanjem posebna grupa ljudi, takozvanih isterivača, ide kroz vresište i maše zastavama da bi uplašila ptice i isterala ih na nišan lovcima.  Međutim, za razliku od fazana koji lete visoko i u pravoj liniji, i samim tim predstavljaju vrlo laku metu, severne snežnice (Lagopus lagopus) lete brzo i nisko, i stalno menjaju pravac – poput pernate strelice s nepredvidljivom putanjom. Posle toga psi pronalaze i donose odstreljene ptice.

Spor zbog ovakvog lova više liči na tuču golim pesnicama nego na debatu. „Zabava malobrojnih na štetu većine”, piše Mark Ejveri, čija je peticija za zabranu ovog sporta u Velikoj Britniji prošle godine prikupila 123.000 potpisa. „Povećavanje broja tetreba praktično znači pretvaranje vresišta u džinovske farme tetreba”, napisao je kolumnista Džordž Monbio u Gardijanu.

Druga strana istom žestinom propoveda svoju verziju biodiverziteta i ekonomske koristi. „Lov na tetrebe ima u osnovi za cilj zaštitu prirode. Pustare obrasle vresom najređa su staništa na svetu”, kaže Robi Daglas Miler, vlasnik Houpsa, imanja u Bordersu, južnom delu Škotske. „Da bi se ta staništa zaštitila i unapredila, potrebno je mnogo i vremena i novca. A lov na tetrebe jedini je izvor prihoda za one koji to rade.”

Tvrdnja o ekonomskoj koristi potkrepljena je jednim istraživanjem koje je sprovelo Udruženje za zaštitu divljači i prirode. Njime je ustanovljeno da lov na tetrebe obezbeđuje posao za 1.072 osobe, pribavlja 14,5 miliona funti u platama i dodaje još 23,3 miliona funti domaćem bruto proizvodu Škotske.

Međutim, zagovornik podivljavanja Majk Danijels kaže da su te brojke relevantne samo onima koji na prirodu gledaju kao na robu. „Kad bismo bestidno uzeli da je profit jedini kriterijum kojim se opravdava način upotrebe zemljišta, onda bismo mogli isto tako ekonomski da opravdamo čak i posedovanje robova, na primer.”

„Stvar je u tome što, ako mislite da je lov pogrešan, neće vas razuveriti nijedan argument”, kaže Tim Bejns, direktor grupe Škotska zemljišta i imanja pod vresištem, koja zastupa zemljoposednike.

Adam Smit iz Udruženja za zaštitu divljači i prirode povodom ove rasprave o lovu na tetrebe tiho kaže: „Vresišta su kulturni pejzaž u kome konflikti i zaštita prirode idu ruku pod ruku.”

Ovaj sukob nosi u sebi i klasne podele. „Voleo bih”, uzdiše vlasnik imanja Robi Daglas Miler, vidno isfrustriran, „da ljudi više obrate pažnju na to kako se nekim zemljištem upravlja nego ko mu je vlasnik.”

DOBRO, DA VIDIMO ONDA kako se upravlja. Roj Denis, ornitolog i prirodnjački savetnik, užasava se zbog toga što vresišta služe samo za lovljenje tetreba. „Vresišta su delo ljudskih ruku, baš kao i maslinjaci u Italiji”, kaže. „U većini područja koja su sada pod vresom nekada je bila šuma.”

Denis radi kao savetnik za Sigrid Ravsing, rodom iz Švedske, publicistkinju, filantropa i naslednicu, vlasnicu Koignaferna, imanja od 16.000 hektara u planinama Monadlijat, koja ga je unajmila da zemljište vrati u prvobitno, prirodno stanje. Vodi me da vidim kako teče obnova: prave se ograde koje sprečavaju jelene da brste drveće i grmlje i ponovo se oživljavaju breze, beli borovi, divlje trešnje, vrbe i oskoruše s njihovim crvenim plodovima. Na nebu kruži jedan suri orao.

„Problem nije u samom odstrelu tetreba”, kaže, „već u povećanju oblasti za uzgoj velikog broja tetreba koji nije održiv.”

Ima i drugih imanja gde se sprovodi podi- vljavanje, kaže on, pominjući Glenfeši (čiji je vlasnik danski milijarder Anders Povlsen), Mar Lodž (Nacionalni trust Škotske) i Aberneti Forest (RSPB Škotska). „Vlasništvo nad zemljom ne znači samo privilegiju već i odgovornost”, kaže Denis.

Roni Kipen, glavni lovočuvar na imanju Gerous u Pertširu, nije saglasan s tim.  „Mislim da je podivljavanje zapravo zapuštanje zemlje. Da li oni koji to zagovaraju nekoga zapošljavaju?”, pita. Po njegovom mišljenju, uzgoj tetreba ima za cilj zaštitu prirode i zapošljavanje ljudi u delatnostima vezanim za lov (lovočuvara, isterivača, osoblja na imanjima) i turizam. „Gazdovanje vresištima pruža ljudima egzistenciju”, insistira Kipen. Vozi me po imanju i pokazuje mi prilično retkog tetreba ruševca, vetrušku i livadsku trepteljku, jednu malu pticu pevačicu. „Ko kaže da u vresištu nema diverziteta?”, pita.

Sada je red da upoznate i Džejmija Vilijemsona, čoveka čupavih obrva čiji mozak vrca poput gene- ratora, takvom brzinom mu se smenjuju misli. On upravlja imanjima Alvi i Dalredi od ukupno 5.400 hektara, ali tituli gazde ne pridaje veliki značaj. On vozi kamion, nosi plastični digitalni sat i upravlja svojim posedom sa stola zatrpanog gomilom papira. Vilijemson je novi tip zemljoposednika koji uvažava prošlost, ali živi od sadašnjosti.

Ako prošetate po vresištu s Grejemom Mekdonaldom, lovočuvarem u Alviju, naučićete nešto o kulturnoj tradiciji. Mekdonald, čovek s gustom belom bradom, zna svaku jamu, potočić i brdašce. On zna gde se mogu naći jeleni, kog klijenta treba da oslovi sa „Dejv”, a koga sa „ser”, a kad neki klijent promaši, utešiće ga s mnogo takta: „Nezgodna ptica, ser.”

Uđite u kućnu biblioteku. Primetićete jedan tom uvezan u kožu s otisnutim zlatnim naslovom „Knjiga divljači Alvija”. Prelistajte malo taj dnevnik života i smrti, evidenciju jelena, šljuka i tetreba ispisanu mastilom. „22. avgust 1908. – 107 tetreba odstrelili JB Barington i JFM Lorens […] vreme lepo.”

Iluzija da će divljači uvek biti u izobilju bila je pogrešna, priznaju današnji vlasnici. Vilijemson je 2015. godine odustao od lova na tetrebe. Vlažno i hladno vreme krajem proleća ubilo je insekte i biljke, ptići su uginuli od gladi, a broj ptica je drastično opao. Imanje je izgubilo 50.000 funti. Ali lov na tetrebe danas predstavlja svega četiri odsto prihoda na imanju. „Snobovi i dalje dolaze”, kaže on, ali „sada se više bavimo turistima.” Najviše novca – više od 500.000 funti godišnje – dolazi od izdavanja bungalova i kampova s priključcima za internet i televiziju. Dodatni prihod ostvaruje se od šumarstva, zip lajna, kamenoloma granita i ribnjaka.

„Ako sam gazda imanja, ne znači da sam zločinac”, kaže Vilijemson. „Kritika da mali broj ljudi ima previše predstavlja demagogiju.” Alan Mekferson-Flečer, bivši gospodar Balavila, rešio se briga. Otkako je prodao imanje, ne mora više da ide na mučne sastanke s direktorom banke. „Kad bi godina bila uspešna, imanje bi došlo na pozitivnu nulu; a kad je loša, gubili smo novac pa smo morali da zajmimo.” Danas bi moto na porodičnom srebrnom posuđu Mekfersonovih mogao da glasi: „To više nije moj problem.” „Kad sam napuštao Balavil”, priča Mekferson-Flečer, „okrenuo sam se i bacio poslednji pogled, očekujući da pustim suzu. Ali ne, nisam osetio nikakav žal jer je ostala samo umorna, stara i prazna kuća. Sva atmosfera i istorija otišle su s nama. Od svega su ostale samo cigle i malter.”

OD ZEMLJOPOSEDNIKA se u stara vremena očekivala odgovornost. Još je Aristotel rekao da se po tome kako neko upravlja svojim posedom vide njegove vrline.

„Postali smo pohlepni”, kaže Alison Hester, profesor i stručnjak za biodiverzitet s Instituta „Džejms Haton”, iz istraživačke grupe iz Škotske koja se bavi održivom upotrebom zemlje i prirodnih resursa. Bliži se jesen. Senke su se odužile. Uskoro će brežuljci poprimiti riđkastu boju; na horizontu će lebdeti dim jer lovočuvari spaljuju stari vres kako bi na imanjima niklo novo rastinje i tetrebi imali šta da jedu.

Hesterova je proučavala vres kao deo svoje doktorske disertacije. Prebrojala bi broj izdanaka na jutru zemlje, zatim broj cvetova po svakom izdanku, i najzad, količinu semenja po cvetu (a jedno semence nije veće od tačkice napravljene olovkom). „Vres je apsolutno divan”, uzdiše zaneseno. „Oko njega sve zuji od pčela. Odiše mirisom svežeg vazduha i vetra koji vam oduva sve brige. Kao deca išli bismo na vresišta, punili usta borovnicama i slušali velike carske šljuke.”

Vresišta su drukčija od šume, nastavlja. „U šumi uživate u zaklonu od drveća i kao med slatkom mirisu breza u proleće.” Zato je besmisleno raspravljati o tome šta je bolje, kaže ona.

„Mislim da je važno otvoreno reći da je jedan od razloga zašto volimo vresišta i to što je to naš kulturni pejzaž, a ne da nalazimo druge razloge.  Kao što štitimo i druge stvari od kulturnog značaja, tako ni taj aspekt ne treba zanemariti.”

Možda bi trebalo da se odmaknemo korak unazad kako bismo videli širu sliku. „Možda umesto povećanja populacije tetreba, jedan deo vresišta treba žrtvovati i pustiti da podivlja”, predlaže ona. „Ali šta mi zapravo želimo da sačuvamo? Za šta god da se odlučimo, nešto ćemo dobiti, a nešto izgubiti.”

Zbog potreba civilizacije livade su pretvorene u maslinjake, prerije u žitna polja, a vresišta u šume. Kako će se zemljište koristiti zavisi od potreba, ekonomije i vlasnika. Ali i od politike i vlasti – i što bi rekao Aristotel, od ljudske vrline.

*Zapratite našu novu Fejsbuk stranicu >>> https://www.facebook.com/natgeo.rs/

 

« 1 2 3 4
Inicijalizacija u toku...