-  

Članci

Devica Marija, najmoćnija žena sveta

Foto: Dajana Markosijan
Foto: Dajana Markosijan

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Morin Ort

Vreme je za ukazanje – 17 časova i 40 minuta. U jednoj maloj rimokatoličkoj crkvi u Bosni i Hercegovini Ivan Dragićević hoda niz prolaz između klupa, spušta se na kolena ispred oltara, na trenutak povija glavu i potom, uz smešak, podiže svoj pogled ka nebesima.

(Pogledajte foto-galeriju.)

Počinje da šapuće, napeto sluša, ponovo šapuće i tokom tih deset minuta ne trepće. Započela je njegova svakodnevna konverzacija sa Devicom Marijom.

Dragićević je bio jedan od šestoro siromašne dece-čobana koji su 1981. godine prvi put izvestili o ukazanjima Device Marije. Ona se toj deci (četirima devojčicama i dvojici dečaka) ukazala kao „Kraljica mira” i prenela im prvu od hiljada poruka, kojom opominje verne da se češće mole, a grešnike da se pokaju. Dragićeviću je bilo 16 godina, a Međugorje, tada u komunističkoj Jugoslaviji, tek je trebalo da postane središte čudesnih izlečenja i duhovnih preobraćenja, te da tokom naredne tri decenije privuče 30 miliona hodočasnika.

Nalazim se u Međugorju sa grupom Amerikanaca, uglavnom hokejaških tatica iz Bostona i okoline, uz još dva čoveka i dve žene koji imaju rak u četvrtom stadijumu. Predvodi nas 59-godišnji Artur Bojl, otac 13 dece, koji je prvi put bio ovde 2000. godine na vikendu povodom obeležavanja američkog Dana rada (koji se obeležava prvog ponedeljka u septembru), izrešetan rakom i sa lekarskim predviđanjima da mu je ostalo svega još nekoliko meseci života. Bio je slomljen i potišten, i ne bi ni krenuo na to putovanje da ga dva prijatelja nisu prisilila. Međutim, te prve noći, kada se ispovedio u Crkvi Svetog Jakova, došlo je do psihološkog rasterećenja.

„Strepnja i depresija su nestali”, priča mi. „Znaš ono kad nekog nosiš na ramenima tokom rvanja u bazenu – kad siđe, a ti se osetiš lak i slobodan? Pomislio sam: ’Sačekaj malo, šta se to upravo desilo sa mnom? Zašto se odjednom osećam toliko bolje?’”

Sledećeg jutra se u jednoj zlatari, zajedno sa svojim prijateljima Robom i Kevinom, upoznao sa još jednom učesnicom „ukazanja”, Vickom Ivanković Mijatović, i zamolio ju je da mu pomogne. Dok mu je jednom rukom čvrsto držala glavu, molila je Devicu Mariju da od Boga izmoli njegovo izlečenje. Bojl tvrdi da ga je baš tu, u radnji, prožeo neobičan osećaj. „Počela je nada mnom da se moli. Rob i Kevin su na mene spustili ruke, a od vreline koja je od njene molitve strujala mojim telom oni su se preznojili.”

Po povratku u Boston nedelju dana kasnije CT skeniranje u Opštoj bolnici Masačusetsa pokazalo je da su njegovi tumori skoro potpuno nestali.

Od tada se Bojl vraćao u Međugorje 13 puta. „Ja sam običan čovek”, kaže. „Volim da igram hokej i pijem pivo. Igram golf.” Ali nastavlja: „Morao sam da promenim nešto u životu.” Danas sam, kaže Bojl, postao „neka vrsta glasnogovornika isceliteljske moći Isusa Hrista i, naravno, Bogomajke i sile njenog posredovanja”.

Molitva za posredovanje Device Marije i posvećenost njenom kultu globalni su fenomen. Predstava o Mariji kao posrednici pred Hristom počinje čudom pretvaranja vode u vino na svadbi u Kani, kada je, prema Jevanđelju po Jovanu, ona njemu rekla: „Nemaju vina”, čime ga je podstakla da izvede svoje prvo čudo. Na Trećem ekumenskom saboru u Efesu, održanom 431. godine, zvanično je proglašena za Teotokos, Bogorodicu ili Majku Božju. Od tada nijedna žena nije toliko uzdizana kao Marija. Kao univerzalni simbol materinske ljubavi, ali i patnje i žrtvovanja, Marija često predstavlja središte naše žudnje za smislom i jednu od pristupačnijih veza sa natprirodnim u odnosu na kruta crkvena učenja. Njeno okrilje pruža sigurnost i zaštitu. Kada su jednom upitali papu Franju šta Marija znači njemu, odgovorio je: „Ona je moja mama.”

Javljanja o njenim ukazanjima, o vizijama koje su iskusila često vrlo siromašna deca u zabačenim oblastima ili područjima razorenim sukobima, uvećavaju njenu tajanstvenost i auru. A kada decu ništa ne uspe da poljulja u njihovim tvrdnjama – pogotovo ako su njihovi opisi potkrepljeni neobjašnjivim „znacima” poput rotirajućih sunca ili šikljajućih izvora – divljenje prema njoj raste.

Marija je sveprisutna: po njoj je nazvan i neven (marigold). Po njoj se naziva i poslednje, očajničko dodavanje u američkom fudbalu, kojim se postiže pogodak i preokreće utakmica. Slika meksičke Naše Gospe od Gvadalupea jedan je od najreprodukovanijih ženskih portreta na svetu. Marija svake godine privlači na milione hodočasnika u svetilišta poput Fatime u Portugaliji i Noka u Irskoj, što podstiče verski turizam koji, prema procenama, donosi na milijarde dolara i obezbeđuje na hiljade radnih mesta u svetu. Ona je bila inspiracija mnogih izuzetnih umetničkih dela likovne umetnosti i arhitekture (Mikelanđelova „Pijeta”, Katedrala Notr Dam), kao i poezije, liturgijskih pesama i muzike (Monteverdijeva „Večernja molitva Blažene Device”). A ona je i duhovna uzdanica za milijarde ljudi, ma koliko da su izolovani ili zaboravljeni.

Muslimani je, kao i hrišćani, smatraju najsvetijom ženom, a njeno ime „Merjem” češće se pojavljuje u Kuranu nego što se „Marija” javlja u Svetom pismu. Marija u Novom zavetu progovara svega četiri puta, počev od Blagovesti, kada se, prema Jevanđelju po Luki, pred njom pojavljuje arhanđeo Gavrilo i saopštava joj da će roditi „Sina Najvišega”. Marija odgovara: „Evo sluškinje Gospodnje.” Njen jedini duži govor, takođe u Jevanđelju po Luki, lirsko je veličanje boga izgovoreno tokom njene rane trudnoće: „Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu spasu mojemu, što pogleda na poniženje sluškinje svoje. Jer gle, od sad će me zvati blaženom svi naraštaji.”

1 2 3 4 5 »
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija