-  

Članci

Prvi grad Afrike

ROBIN HAMOND
ROBIN HAMOND

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: ROBERT DREJPER

Prožet preduzetničkim duhom, koji je omogućio da Nigerija ima najjaču ekonomiju na kontinentu, Lagos je prvi grad Afrike.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Kad je imao 15 godina, Dejvid Adeoti je radio u jednom internet kafiću u prigradskom radničkom naselju Satelitski grad, odakle se jedva naziru blistavi oblakoderi ostrva Lagos, na manje od 16 kilometara istočno.

Satelitski grad je bio stepenik više za Adeotija. Rođen je severno odatle, u Orileu, jednom ubogom selu sa izlokanim ulicama i trošnim kućama. Tehnologija mu je pomogla da se izvuče odatle. Internet kafić u Satelitskom gradu bio je dodatni posao jednog bankara, koji je primetio da momak ima urođenog smisla za kompjutere – čak i za stare i spore desktop računare koje je držao u radnji. Bankar je plaćao Adeotija nešto više od 200 dolara mesečno da mu vodi radnju. Adeoti je trošio novac na kurseve na tehničkom institutu, odlučan da ne ostane ceo život u internet kafiću.

Jednoga dana 2010. godine jedan gost kafića podigao je pogled sa kompjutera da vidi ko je to upravo ušao u lokal sa naglašenim britanskim akcentom. Bio je to Džejson Ndžoku, 30-godišnji Londonac sa naočarima, koji se preselio natrag u svoju domovinu Nigeriju. Ndžoku je pitao Adeotija da li može da mu skenira neka dokumenta. I dok je Adeoti petljao oko skenera, uglađeni gost je spomenuo kako pokušava da nađe investitore za jedan novi posao i pitao ga da li bi se on pridružio. Razmenili su brojeve mobilnih telefona. Posle nekoliko meseci Adeoti je pozvao Ndžokua da vidi šta se dešava sa poslom, a ovaj ga je pozvao u svoj stan. Kad je ušao, Adeoti je zatekao šestoricu mladih ljudi koji su stisnuti radili za kompjuterima, sa čitavom šumom izuvijanih kablova oko nogu. Ndžoku je objasnio Adeotiju da je to njegov novi posao: neka vrsta domaćeg Netfliksa, kojim bi se nigerijskim korisnicima omogućilo gledanje i skidanje stranih filmova, ali i obrnuto, distribuiranje nigerijskih filmova u svet. Ndžoku je tražio nekoga kao što je Adeoti, da DVD filmove „Nolivuda” prebacuje u format za Jutjub. Sudeći po skučenom radnom prostoru, projekat je donosio malo para. Ali Adeoti je ipak potpisao ugovor, misleći da će to da se prodaje samo od sebe.

Kad sam ja upoznao Dejvida Adeotija u proleće 2014. godine, imao je 24 godine. Sedeo je za svojim Mek laptopom u modernoj dvospratnoj poslovnoj zgradi u Lagosu, u kojoj je smešten iROKOtv. Ndžokuova kompanija ima oko 80 zaposlenih, sa dodatnim poslovnicama u Johanesburgu, Londonu i Njujorku. Adeoti ima dvostruko veću platu od one koju je primao kao poslovođa internet kafića. Ali on se time ne zadovoljava, već su mu apetiti još više porasli. „Planiram da započnem sopstveni posao – nešto vezano za filmsku industriju”, kaže mi u poverenju. Štedi novac da otputuje u Holivud. Želi da postane snimatelj, a možda jednog dana i direktor studija u Nolivudu.

„Dalek je put od srednje klase do bogataša”, kaže Adeoti. A zatim se smeje i dodaje: „Ali mi iz srednje klase se borimo. Svako od nas očajnički želi da se obogati.”

U bilo kojoj drugoj zemlji u razvoju ovakav stav bi se tumačio kao obična iluzija. Ali u Lagosu, komercijalnom centru Nigerije, „postati bogat” maltene je gradski moto. Ova zemlja je nedavno izvršila korekciju svog bruto domaćeg proizvoda da bi se uračunali i privredni sektori koji do pre dvadeset godina skoro da nisu ni postojali. Kao rezultat toga, Nigerija je utvrdila da je sa svojim bruto domaćim proizvodom nadmašila Južnafričku Republiku 2012. godine i postala najjača ekonomska sila na kontinentu. Nigerija danas ima 15.700 milionera i nekoliko milijardera, od čega 60 odsto njih živi u Lagosu.

Kao što je to slučaj i sa drugim afričkim metropolama, i u Lagosu, zaradom od nafte bogatom, dugo je favorizovana samo elitna klasa, dok se na položaj ostalih žitelja i grada kao celine nije obraćalo mnogo pažnje. Sada se viša klasa širi, ali i srednja klasa, uprkos upornoj razlici u prihodima. Prema jednoj anketi 2013. godine, koju je sproveo Ciuci Consulting, firma iz Lagosa koja se bavi strategijom i marketingom, za porast ove druge klase u Nigeriji najzaslužniji su razvoj bankarstva, telekomunikacija i uslužnog sektora, naročito u Lagosu. Nigerijska srednja klasa porasla je sa 480.000 1990. godinie na 4,1 milion 2014. godine, što čini 11 odsto domaćinstava. Takoreći preko noći Lagos se pretvorio u grad Davida koji žude da postanu Golijati.

Ovo je priča o velikom afričkom uspehu. Kako bi bilo lepo kad bismo ovako svetlu i pozitivnu priču mogli da ispričamo a da pritom potpuno zanemarimo mračnu i obeshrabrujuću sagu o zloglasnim nigerijskim teroristima, koji su pomračili pozitivnu sliku o Nigeriji kao što prilikom solarne eklipse Mesec zaklanja Sunce. Ali Lagos ne postoji u nekom paralelnom svetu, kao ni islamska ekstremistička grupa Boko Haram. I jedno i drugo su sastavni deo Nigerije, velike zapadnoafričke zemlje koja je puna marljivih mladih ljudi poput Adeotija, ali i bede, očaja i nasilja. Pravo je čudo da se privreda Nigerije razvija takvom brzinom kad znamo da je vodi ista ona vlada koja je nesposobna da stane na put terorizmu. Neki manji grad bi bio osakaćen. Ali i Lagos je osakaćen na neki način.

„Problem Nigerije i Lagosa jeste u stvorenom imidžu. To je najveći problem. Kad čovek pročita šta se sve piše, pomislio bi da je došao u ratnu zonu u Avganistanu. Ali recite mi iskreno: da li ste se i jednog trenutka osetili ugroženim?”

Nisam, priznajem Koli Karimu, elegantnom i uglađenom 45-godišnjem multimilioneru i direktoru konglomerata Shoreline Energy International, koji ima više od 3.000 zaposlenih, a bavi se proizvodnjom hrane, energije, telekomunikacijama i građevinarstvom. Osećam se potpuno bezbedno u Lagosu – što je prijatno iznenađenje, s obzirom na to da sam krenuo na put istog dana kada je u glavnom gradu Abudži više desetina ljudi poginulo od eksplozije bombe na autobuskoj stanici. To je bio poslednji u nizu terorističkih napada za koje je Boko Haram preuzeo odgovornost. Ali Lagos je, bar do sada, bio pošteđen takvih incidenata. Kao da se nasilje dešava u nekoj drugoj zemlji – kao ružan san koji se zaboravlja posle jutarnjeg tuširanja.

„Slušajte, pre nekoliko nedelja sam bio pozvan u Belu kuću”, priča mi Karim školovanim britanskim izgovorom i uz izvesno ogorčenje u glasu. „Bilo nas je 21 – mladi globalni lideri Svetskog ekonomskog foruma. Ja im kažem: ’Vi uvek posmatrate stvari iz ugla nacionalne bezbednosti umesto ekonomske rentabilnosti. Pozivate afričke biznismene da dođu, a jedino što vas zanima jeste da nešto saznate o Al Kaidi. Zašto traćite moje vreme i pozivate me da dolazim čak ovamo da bih slušao uvek isto naglabanje?’”

Karim se naročito trudi da svuda promoviše ekonomski procvat Lagosa u kome je i on imao znatnog udela. Jedna francuska TV stanica treba kasnije u toku dana da ga snima kako igra polo, kao znak prosperiteta grada. A iduće sedmice trebalo bi da bude na Institutu Milken u Santa Moniki, gde će održati govor o afričkom energetskom sektoru. Karim je već držao slične govore na Harvardu i Jejlu, delimično i zbog toga što smatra svojom „moralnom obavezom da promoviše Nigeriju i Lagos”. Kad se našalim da bi mogao da zaradi velike pare na govorima, on ozbiljno odgovara: „Počeću da naplaćujem tek kad svet bude čuo našu priču.”

A priča, ukratko, glasi ovako. Posle viševekovne plemenske vladavine teritorijalnih kraljeva i careva i 99 godina britanske kolonijalne vlasti Nigerija je 1960. godine stekla nezavisnost. Nakon toga zemljom su naizmenično vladali vojni državni šefovi sve do 1999. godine, kada je konačno izvojevana krhka demokratija. Od svih 36 saveznih državica, Lagos (u kom je i istoimeni veliki lučki grad) oduvek je bio glavni centar moći u zemlji iako je savezna prestonica 1991. godine premeštena u Abudžu, udaljenu 725 kilometara. Ipak, Lagos je posle višedecenijske vojne uprave mnogo propao. Škole, putevi i bolnice bili su zapušteni i dotrajali. Zapadni investitori su se držali podalje. Kad se 1996. godine Karim vratio iz Velike Britanije u svoje rodno mesto da proširi porodični posao sa kakaom, bilo je veoma malo povratnika poput njega, „zato što”, kako kaže, „nije bilo otvorenog tržišta, a finansijske službe su bile retke. U to vreme je celokupan kapital banke možda bio dva miliona dolara. Zamislite da hoćete da pokrenete posao u Lagosu. Koliko može jedna takva banka da vam pozajmi? A danas će vam pozajmiti i do 500 miliona dolara!”

Ono što se dogodilo u Lagosu posledica je spoja dva paralelna fenomena. Kao prvo, pošto su dobro iskusili nesposobnost političara, odskora demokratizovani stanovnici Lagosa izabrali su dvojicu izuzetno efikasnih državnih guvernera. Prvo je 1999. godine izabran bivši računovođa Bola Tinubu, a zatim, 2007. godine, njegov odabrani naslednik Babatunde Fašola, u čije zasluge se ubraja i pomoć u suzbijanju epidemije ebole u Lagosu. Dvojica funkcionera oporavila su finansijske prilike u Lagosu investiranjem u gradnju mostova i auto-puteva. U međuvremenu su i Nigerijci iz dijaspore počeli da se vraćaju kući. Kada je svetska ekonomska kriza pogodila Evropu i Ameriku, Lagos se ponudio kao nova perspektiva za ambiciozne biznismene. Jedan od njih, Lanre Akinlagun, priča mi sledeće: „Svi moji prijatelji tamo u Velikoj Britaniji počeli su da se vraćaju u Lagos. Kad su posle toga dolazili da me posete, našli bismo se u baru i oni bi uvek častili turu pića. A sledeći put bi naručivali čitave flaše najskupljeg pića. Gledam ja i mislim: tamo se stvarno nešto dešava.”

Smešten na obali Atlantika, Lagos obuhvata pojas obale oko jedne lagune i nekoliko ostrva. To je danas jedna užurbana i haotična metropola, koja vrvi od onih koji žele brzo da se obogate. Turizma ovde praktično i nema jer ljudi u Lagos dolaze isključivo radi posla. Pa ipak, to je na jedan čudan način vrlo privlačno mesto, puno optimizma.

To, naravno, ne znači da je život u Lagosu med i mleko. Kao i svi gradovi u naglom razvoju, i Lagos ima muke da se izbori sa tolikom ekspanzijom. Broj stanovnika toliko raste i toliko je nestalan da ga je jednostavno nemoguće precizno odrediti. Jedino se zna da je to negde između 13 i 18 miliona. Glavni poslovni centri su dva mala ostrva, Lagos i Viktorija, i tu mogu da žive samo oni najbogatiji. I dok se građevinski investitori grabe za svaki preostali pedalj močvare, šume ili nasutog zemljišta (za gradnju planiranog ultraelitnog naselja Eko Atlantik od okeana je oteto i nasuto 9 kvadratnih kilometara), ambiciozni Lagošani su razapeti između želje za prestižnim statusom i apsurdno visokih cena za stanove u centru grada. Banke obično naplaćuju 20 odsto kamate za stambeni kredit. Zato Lagošani redovno kupuju stanove negde dalje od centra, a to znači da svakodnevno moraju da putuju na posao kroz pretrpani saobraćaj, za šta im ponekad treba i više od dva sata u jednom pravcu. Ili da čekaju da prođe saobraćajna gužva, sedeći sa prijateljima uz pivo i cigarete u nekom baru u centru grada. To je uobičajeni prizor, podjednako tipičan za Lagos kao i sama saobraćajna gužva.

Sedim jednog popodneva u jednom takvom baru sa pet-šest lepo odevenih mladih bankara, starih oko 30 godina. Uobičajeno svakodnevno sedenje u društvu koje je naviklo da ovako ubija vreme uz pićence. Jedan od njih, naročito pričljiv momak, kaže da bi za stan u centru morao da plati četiri puta više nego što ga je koštala kuća na kopnu. „Kad bih imao platu kako treba, naravno da bih živeo na ostrvu”, kaže on. „Da živim na ostrvu, išao bih kući da klincima pregledam domaće zadatke, odigram sa njima neku igricu na kompjuteru, ili možda da izvedem ženu negde na večeru. A ovako tokom radne nedelje ja to ne mogu.”

Mladi bankar se zatim smeje svom položaju i naručuje novu turu pića.

Nedavna anketa među mladim Nigerijcima, koju je sprovela investiciona banka Renaissance Capital, pokazala je da 76 odsto njih optimistički gleda na budućnost zemlje. Optimizam u Nigeriji ima duboke korene, naročito u Lagosu, zemlji trgovaca i kolonista, pa otuda i tako konstruktivan stav. Lagošani sebe smatraju odvažnijim od prosečnih zapadnih Afrikanaca. Mora se priznati da je to vrlo skromna tvrdnja. Danijel Sandi, čovek koga sam unajmio da me vozi unaokolo tokom mog tronedeljnog boravka u Lagosu, vodi me jednog dana u kraj u kome je rođen i odrastao: Makoko, smrdljivo naselje trošnih drvenih sojenica u laguni Lagosa, ironično nazvano Afričkom Venecijom. Sandi mi priča kako je napustio svoj trošni dom još kao tinejdžer i zaposlio se kao kondukter u autobusu. Spavao je na podu svog šefa i posle nekoliko godina uštedeo dovoljno novca da kupi svoj prvi auto. Sada je oženjen, živi u kopnenom delu Lagosa i svakog jutra po dva sata vozi mušterije kao što sam ja po poslovnim kvartovima grada. Na Sandijevoj poslovnoj vizitkarti stoji moto: „Verujem u Boga”.

„Ako Nigerijcu pružite priliku, on će dati sve od sebe”, kaže tokom jednog vrelog popodneva 36-godišnji Onjekači Čijagozi dok mi ponosno pokazuje svoju pokretnu električarsku radionicu. Da budem iskren, na kombiju sa izvađenim sedištima i napuklom šoferšajbnom i nema baš šta da se vidi. Čijagozi je taj polovan kombi kupio za oko 4.300 dolara da bi u njemu mogao da prevozi svoj alat po celom gradu. Tako se i on uklopio u opšti građevinarski bum u Lagosu.

Sve je to bilo nezamislivo za jednog mladića koji je sa 18 godina bio neplaćeni šegrt kod jednog majstora električara i radio sve i svašta da bi preživeo. Jedno vreme je spavao na autobuskoj stanici. Imao je samo ono što je nosio na sebi i ništa više. Posle otprilike četiri godine Čijagozi je uspeo da prikupi dovoljno novca da iznajmi jednu kućicu u Odžoti, kvartu sa stanovništvom mešanog imovinskog stanja, gde je radio kao šegrt. „Štedi, štedi, štedi. Žrtvovao sam se, ali na kraju je počelo da se isplaćuje”, priseća se on. „Registrovao sam svoju firmu. Ljudi u komšiluku su me znali. Popravio bih poneki utikač ili pogledao zašto nekome ne radi svetlo. Mušterije su imale sve više poverenja u mene. A zatim su počeli da mi daju prave poslove. Da uradim celokupnu instalaciju u kući. Da popravim bankomat ili klima-uređaj. A pošto je u Lagosu veoma skupo držati radnju, rešio sam da imam prvu mobilnu radionicu u zemlji.”

Vlasnik firme sa zanimljivim nazivom Varied Pace Enterprises („Usluge različite brzine”), Čijagozi mi s ponosom kaže kako je oženjen i kako ima kuću sa tri spavaće sobe u Odžoti, kao i plac izvan grada koji smatra mudrom investicijom. Provodi me kroz komšiluk i pokazuje kuće na kojima upravo uvodi električnu instalaciju sa svoja dva šegrta. Dete iz sirotinjske četvrti uspelo je da se probije u životu. Još jedna uspešna lagoska priča – ali nedovršena, jer ova još ni izdaleka nije gotova. „Jeste da dobro zarađujem”, kaže mi električar, „ali tamo preko mosta, na ostrvu, zarađuje se mnogo više. Samo što tamo još ne poznajem prave ljude.”

Banke Mešida Laval poznaje prave ljude. U vreme kad je posećujem u njenom salonu lepote BM Pro na ostrvu Lagos, mlada šminkerka upravo šminka jednu bogatu mušteriju, koja uskoro treba da ide u Čikago na neku svadbu. Pošto Lavalova ne može da ostavi posao i sama ode na taj događaj, jedna koleginica snima čitavu proceduru šminkanja na video-traku. Jedna kopija biće poslata nekom od njenih predstavnika u Sjedinjenim Državama, koji će ponoviti šminku na dan venčanja. Lavalova je samo od tog jednog posla zaradila više nego što je Čijagozi potrošio da kupi svoju pokretnu električarsku radionicu.

Ono što je šminkerki i električaru zajedničko jeste taj fanatični poslovni elan, mada je ona počela na višem stupnju lestvice. Njen otac je bio docent na fakultetu, a majka radiolog. Dok je studirala engleski na Univerzitetu u Lagosu, počela je da šminka ostale studentkinje za malu novčanu nadoknadu. „U to vreme nije ni postojao šminkerski zanat – niko nije ni čuo za tako nešto”, priča mi. „Ali kad god bih putovala za raspust u Veliku Britaniju, nakupovala bih se svakakve šminke, a redovno sam gutala i ženske tinejdžerske časopise kao što su ’Mari Kler’ i ’Kozmo’. Pošto sam na fakultetu studirala likovnu umetnost, to mi je pomoglo da usklađujem boje i izvlačim linije.” Dok je posle fakulteta služila rok u obaveznoj Omladinskoj službi, koji je propisala nigerijska vlada, Lavalova je odlučila da otvori jedan salončić u bogataškoj četvrti Ikoji. Dvehiljadite godine šminkala je žene za venčanje predsednikovog sina. Odmah je stigla na naslovne stranice. Preselila se u veći salon. Sve više poznatih ličnosti tražilo je njene usluge, u koje je sada uključila i frizure i manikir. BM Pro danas ima četiri ogranka i 32 zaposlenih. Banke Mešida Laval ima ono što Onjekači Čijagozi želi. Ona je u samom centru ostrvskog prosperiteta.

„Ja znam da je sve ovo što radim stvar prestiža i luksuza”, kaže Lavalova. „Svaka žena ume sama da se našminka kod kuće. Ali ako žele nešto posebno, nešto ekstra, onda dolaze kod mene. To je takozvana keš ekonomija, a ovde ima mnogo ljudi koji su spremni da plaćaju gotovinom.”

Pomalo se skrušeno smeškajući, ova šminkerka dodaje: „Ogroman je jaz izmežu bogatih i siromašnih. Srećna sam što sam među onima koji zarađuju.”

Jednog sunčanog uskršnjeg jutra ukrcavam se na motorni čamac usidren na ostrvu Viktorija i vozim se čitav sat oko Lagosa dok me vozač ne ostavi na jednom delu obale odakle vodi zemljana staza do kuće na plaži, pretrpane sa 200 mladih Lagošana koji igraju uz muziku i loču konjak.

Svi su obučeni skroz u belo, kao što im je i pisalo na pozivnicama – sve dok jaka kiša ne počne da pljušti po terasi. A tada mnogi počinju da se skidaju u kupaće kostime i skaču u bazen. Izgleda da se svi znaju iz istih noćnih klubova, ili iste firme, ili istog univerziteta u Londonu, ili salona lepote kod Lavalove. Niko od njih se sigurno ne druži sa ambicioznim radnicima kao što je Čijagozi i niko od njih ne zna kako je težak put da bi se stiglo do srednje klase.

Stojim nekoliko sati pored di-džeja koji pušta hip-hop i posmatram tu nedostupno lepu i bogatu omladinu kako se zabavlja – prizor koji komotno može da se dešava i s druge strane planete, u Holivudu ili na Long Ajlendu, na primer. Ali znam gde sigurno ne može da se dešava, a to je na više od 1.100 kilometara severoistočno odavde, u šumama severne Nigerije, gde Boko Haram drži kao taoce isto ovoliko mladih devojaka, kidnapovanih šest dana ranije.

Dok jedni plivaju u novcu, drugi su žrtve nasilja. Nekoliko dana kasnije Njujork tajms je objavio podužu priču u kojoj veliča bogatašku elitu u Lagosu iako su aktivisti preko Tvitera pokrenuli kampanju za oslobađanje talaca pod nazivom „Vratite nam naše devojke”. Kako ova dva različita sveta koegzistiraju? Kako to da u Lagosu cveta prosperitet dok severna Nigerija grca u haosu?

Nije nimalo lako pronaći međusobnu vezu. Ali posle nekoliko nedelja provedenih u gradu, počinjem da se pitam: Ako je Nigerija najveći izvoznik nafte u Africi, zašto onda u zemlji vlada hronična nestašica goriva? Zašto Lagošani ponekad čekaju u kolonama na benzinskim pumpama i po četiri sata da natoče gorivo? Zbog čega se svaka zgrada u gradu – ne samo sirotinjske udžerice na kopnu već i najluksuzniji hoteli na ostrvu Lagos – oslanja na generatore da bi 24 sata imala struju? Zašto stanovnici i dalje plaćaju za struju koju nikako da dobiju? Zbog čega gradska policija uveče postavlja kontrolne punktove na mostovima i izvlači novac od ljudi koji kolima putuju na posao? Zašto vrhunski akademici sa Univerziteta u Lagosu nastavljaju sa štrajkovima koji traju po čitav semestar? Šta to ne valja?

To što ne valja jeste korupcija. A pošto postoji i na saveznom nivou, Lagos je nemoćan da se sa njom izbori. Profesori koji štrajkuju i slabo plaćeni policajci savezni su službenici. To što naftni gigant kao što je Nigerija mora da uvozi gorivo da bi zadovoljila potrebe potrošača posledica je toga što Ministarstvo za energetiku bespomoćno gleda kako državne rafinerije propadaju jer trgovci naftom usporavaju proizvodnju radi nabijanja što većih cena. A po rečima Abike Dabiri-Ereve, poslanice u nigerijskoj skupštini, za hroničnu nestašicu struje u gradu takođe su krive birokrate u Abudži. „Oni ne eksploatišu u potpunosti gas koji postoji. Dakle, problem je u tome što električne centrale nemaju dovoljno goriva”, kaže mi poslanica iz Lagosa.

Dabiri-Ereva je ranije bila TV reporter. Kao savezni poslanik ona je direktan svedok bezobzirne korupcije, ali državna nigerijska televizija joj nikada ne bi dozvolila da o tome govori. „To je stvarno fenomen”, kaže ona potišteno. „I sve to prolazi nekažnjeno. Jedan član Vlade ima privatni mlazni avion. Drugi funkcioner je pokrao penzioni fond za milijardu naira (šest miliona dolara) i šeta se i dalje slobodno. Ni jedan jedini savezni funkcioner nije kažnjen zbog korupcije – ni jedan jedini! Ovde u Lagosu narod je vrlo snalažljiv. Videćete ljude kako preživljavaju tako što prodaju pomorandže, ili kartice za mobilne telefone. Ipak, sva ta korupcija mora da deluje demorališuće na prosečnog Nigerijca.”

I ne samo da demorališe. Beskrupulozno profiterstvo pada na leđa vrednih i poštenih Lagošana – ukoliko, naravno, ne žele ili nisu spremni da se i sami uključe u tu igru. Čijagozi mi priča kako birokratska korupcija utiče na njegovu egzistenciju. „Većina električara kao što sam ja traži posao sa preduzimačima”, kaže. „Ali neki od njih nisu inženjeri. Oni su, recimo, učitelji ili tako nešto, ali imaju brata koji radi u Vladi. I kada posao treba da se odradi, oni iznajme podizvođače. A podizvođač može da zaradi mnogo para ako koristi lošije materijale. I naravno, neće da angažuju mene jer ja insistiram na najboljim materijalima. Kad bih koristio loš materijal, zgrada bi mogla da se sruši, a onda bi me uhapsili i oduzeli radnu dozvolu, i još bih morao da platim štetu. To se stalno dešava.”

Kad pitam Kolu Karima da li se zbog loše reputacije Savezne vlade zapadni investitori ustručavaju da ulažu u posao u Lagosu, iskusni svetski biznismen to odbacuje kao problem. Kompanije posluju sa kompanijama, a ne sa birokratama, nastavlja on. „Šta Vlada uopšte čini za vas, osim što vam naplaćuje veće dažbine? Slušajte, uopšte više nije bitno ko je na vlasti. Lagos je voz koji je već krenuo sa stanice. I možete samo da ga usporite, ali ga ne možete zaustaviti. Zato i nije važno ko će sledeći doći na vlast. To je prednost demokratije! Nije bitan predsednik države Gudlak Džonatan! Bitan je progres! Zaboravite politiku!”

Odlazim iz kompanije „Šorlajn” razmišljajući o onome što mi je rekao Karim, iskreni patriota koji nesebično žrtvuje i svoje vreme i svoj novac za dobrobit Nigerije. Ne može mu se zameriti ni na njegovom žutom ferariju, ni na vilama u Majamiju i Marbelji, na španskoj obali Mediterana, ni na činjenici da njegovu decu, koja žive u Londonu, verovatno nikada neće kidnapovati Boko Haram. Ipak, Karim je i sam rekao: Lagos se ne može zaustaviti, ali se može usporiti. Ni on nije imun na snage koje parališu one manje srećne oblasti Nigerije. Kada poslanici Dabiri-Erevi pomenem da je Lagos do sada bio pošteđen napada Boko Harama, ona energično odmahuje rukom i vrti glavom. Jer ovde nije reč o udaljenoj terorističkoj grupi koja se može uništiti američkim navođenim projektilima. Boko Haram je rođen u Nigeriji i veoma je efikasan. „Dok mi ovde sada pričamo, ne znamo gde će ponovo udariti”, kaže ona. „I dok oni planiraju, izgleda da Savezna vlada o tome nema nikakve informacije.”

Grad je za sada i dalje bezbedan i privlačan za odvažne preduzetnike. Čak i oni najsiromašniji, umesto da očajavaju, gledaju da se popnu za stepenik više na lagoskoj zlatnoj lestvici. Pričali su mi za nekog Ti Džeja, koji, niko ne zna kako, odnekud nabavlja modernu polovnu garderobu i prodaje je u jednom dotrajalom kiosku na Ulici Market, nedaleko od Nigerijske berze. Visoki, mršavi prodavac me pozdravlja, odmerava me pogledom, a zatim počinje da vadi velike plastične kese pune muških košulja.

„Još dok sam bio mali, osećao sam da ima nešto što me tera napred”, priča Ti Džej dok prevrće po košuljama da nađe nešto prikladno za mene. „Ja sam neizlečivi optimista. Ne verujem u negativnost. Mojim mušterijama se to sviđa kod mene. Ne mogu da kažem da sam baš pastor, ali uvek govorim istinu. A istina je da volim ovu zemlju. Ljudi se ovde muče. I ja se mučim. A Vlada neće da uradi pravu stvar. Ali sve je to stvar pogleda na život. Ja mogu da se prehranim. A jednog dana ću se baviti nečim drugim.”

I dalje kopajući po kesi sa polovnim stvarima, prodavac mi kaže: „Upravo ovih dana pokušavam da nađem nešto bolje.”

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u septembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija